Mi smo ti
Nahid prvog dana na univerzitet dolazi u mini-suknji odlučna u nameri da bude slobodna žena. Jer ona je jedina u svojoj porodici, jedina među svih sedam sestara upisala fakultet i jednog dana postaće lekarka. Ona je ponos porodice, pre svega majke, ali ponajviše najmlađe sestre Nure. Nahid, međutim, ubrzo shvata da je sloboda znatno složenija i zahtevnija akcija od skraćivanja suknje i oslobađanja nogu. Vreme je prevrata u Iranu, vreme demonstracija i revolucije. Zajedno s Masudom, svojom ljubavlju, Nahid postaje deo grupe koja se protivi režimu, neslobodama, potčinjavanju. I dok majka svake noći strepi, najmlađa sestra Nura time je potpuno oduševljena. Jer ima li jače strasti od borbe da tvoj život bude nesputan i živ? I imali li ičeg brutalnijeg od sile koja ti se na tom putu ispreči i nahuška iskežene kerove u zatvorima, palacne vatrenim jezicima pušaka i topova?
Posle strahovitih događaja u domovini, Nahid i Masud zajedno s ćerčicom Aram uspevaju da se domognu Švedske. I Nahid i Masud izgubili su u revoluciji život za koji su se borili. I sada se u mirnoj Švedskoj različito nose sa svojom nemirnom unutrašnjom smrću. Masud će se okomiti na ono što je nekad simbolizovalo ideju o novom životu, a zatim svedočilo njenoj propasti – na svoju ženu. I biće nemilosrdan.
Nahid će nasuprot tome dati sve od sebe da učini nemoguće – da vrati ono što je u revoluciji nestalo. Jer za Nahid ne postoji ideja o novom životu, za Nahid se novi život rađa usred i uprkos svim smrtima koje pokušavaju da nas raščine.
Ispričan u jednom, žestokom dahu, roman Mi smo ti jeste priča o odlasku iz domovine i gubitku, isto koliko i o snažnim, ali i bolnim odnosima između majki i ćerki. Neposrednim i razarajućim stilom, Golnaz Hašemzade Bunde postavlja teška pitanja: šta prenosimo svojoj deci i šta dugujemo onima koje volimo.
Već je prva rečenica izuzetno snažna: „Smrt je oduvek bila sa mnom.” Roman koji otvara takva rečenica mora biti razarajuć, pun besa, bola i krivice. Ovo je priča o nasilju i na ličnom i na opštem nivou. Priča o ljubavi prema detetu i mržnji prema roditeljstvu. O slabašnom, ali upornom plamičku nade – iskri života.
Svenska Dagbladet
Pričao o iskustvima tri generacije žena čvrsto vezanim tugom i nasleđem koje majka predaje ćerki, a koje nije moguće izbeći.
Ekonomist
Nahidina ispovest sastavljena je od kratkih i brutalnih rečenica, a njihov rezultat je neopisiv. Autorka se ne plaši da pokaže sve što nije lepo i daje nam zadivljujuću priču o smrti, nacionalnom identitetu i majčinstvu.
Cirkus rivju
Jezikom koji je poput poezije, autorka gradi priču tako da podseća na pismo majke ćerki, ispovest puna bola i ljubavi u kojoj Nahid pokušava da verbalizuje ono za čim najviše žali, ali i da svojoj ćerki podari odgovore na sva pitanja koja je imala, ali ih nikada nije postavila.
Literari rivju
Kakva knjiga! Skoro da je nemoguće opisati je! S jedne strane tu je zaplet, s druge atmosfera… Ovaj roman nam iz prve ruke pokazuje kako je biti izbeglica i s nama deli osećaj istrugnutosti iz sopstvenog života. Priča je u potpunosti ogoljena, jasna i hrabra. I na sreću, pokazuje da je želja za svetlijom budućnošću neuništiva.
Femina
Autorkin psihološki uvid je oštar poput noža, što njene junakinje i junake čini izuzetnim i nezaboravnim. Ovo je roman čiji intenzitet poziva na čitanje iz prve. I ovo je jedan od romana koji će svoje čitaoce lupiti posred čela i to na najbolji mogući način.
Ilta-Sanomat
Zovi me svojim imenom
Italija, 1983. Eliju je sedamnaest godina i leto već po običaju provodi u porodičnoj vili iz 17. veka, na samoj obali mora. Kao i svake godine, po pozivu, u vilu se na šest nedelja useljava mladi naučnik koji ima mogućnost da u očaravajućoj atmosferi, među intelektualcima i pod italijanskim suncem, pripremi svoj rad za objavljivanje. Zauzvrat, treba da pomaže Eliovom ocu, profesoru, oko korespondencije i papirologije.
A gost za to leto je dvadesetčetvorogodišnji Oliver. Kaiboy, il muvi star, u razdrljenoj košulji i s tajanstvenim osmehom na preplanulom licu, Oliver se jednog dana, kao sam duh lepote i strasti, pojavljuje iz taksija, u drvoredu borova, i odmah osvaja sve svojom ležernom prirodom. Ali ono što će Oliver probuditi u Eliju biće mnogo više od obične simpatije.
Ako ste ikada osetili požudu koja vas je terala da preispitujete svaku reč, svaki pokret, svaki pogled osobe koja vam je srce srca, ako ste kao u groznici čekali da vam se obrati, prepozna vašu aluziju, odgovori na nju, uzvrati osmeh… Ako ste ikada bili zaljubljeni jednom i zauvek, onda je roman Zovi me svojim imenom napisan upravo zbog vas.
„Nesvakidašnje lepa knjiga.” Njujork tajms
„Asiman se u ovom romanu pokazao kao pronicljiv gramatičar žudnje.”
Njujorker
„Ako ste ikada bili svojevoljna žrtva opsesivne ljubavi – sile jače od vas
samih koja vas neumoljivo vuče ka objektu vaše žudnje – prepoznaćete svaku
nijansu izvanrednog romana Andrea Asimana.”
Vašington post
Dendriti
Dvadesetih godina XX veka, u grad Kamden, u Nju Džerziju, stiže Grk Adonis Kabanis džepova gladnih američkog sna. Iz istog grada, dvadeset godina kasnije, zapucaće prvi američki serijski ubica, a četrdeset godina nakon toga počinje roman Dedriti, i to u školskom toaletu gde se sreću dve devojčice, jedna uplakana, druga besna. Kamden se od grada koji obećava s početka veka pretvorio u skupine zatvorenih fabrika, siromašnih četvrti i oronulih kuća. U jednu od njih, jedne noći, neće se vratiti mladi, razjareni Pit, a narednog jutra njegova majka Luiza umreće od brige i tuge. Dvanaestogodišnja Mini tako će ostati siroče i sasvim slučajno postati deo porodice svoje školske drugarice Lete. I to baš u trenutku kada Letin očuh, Bejzil Kabanis, praveći večeru počinje da se pita gde je i kad pogrešio, pa je sve pošlo naopako…
Onako kako se granaju dendriti, vijugaju se i prepliću životi junaka i junakinja ovog upečatljivo ispripovedanog romana koji govori o nekoliko generacija imigranata i nikad dosanjanom snu o srećnom životu.
Dendriti su roman o večitoj dijaspori, propuštenim prilikama i pogrešnim izborima, ali i o nadi da nas negde čeka bolji, naš život, potrebi, najvećoj od svih – da pripadamo mestu koje će nam pružiti sigurnost.
Roman je dobio Nagradu za književnost Evropske unije.
Tata mora da jede
„Mari Ndiaj je ovom dramom zasekla u srž problema: problema (mnogih) crnih došljaka iz nekadašnjih francuskih kolonija u Africi u Francusku, „metropolu”, došljaka školovanih u najboljem duhu francuskog jezika i francuske kulture koji nailaze na ravnodušnost, pa i neprijateljstvo starosedelaca, na njihovu odbojnost, strah ponekad, predrasude redovno. (…)
No komad Tata mora da jede nije sociološki, aktivisticki komad u žanru angažovanog pozorišta.
Pre bi se reklo da je to komad o intimnoj drami jedne porodice – u osnovi, porodični odnosi u njoj mogli bi biti isti i da nije razlike u boji kože njenih junaka. Tata-crnac ostavio je Mamu-belkinju sa dve sasvim male ćerčice (o da, Mari Ndiaj takvu okolnost vrlo dobro poznaje – i njen otac je napustio njenu majku, nju i Francusku kad joj je bilo samo godinu dana).”
Iz pogovora Jelene Stakić
Tata mora da jede je prvi komad jedne žene izveden za vreme njenog života u starom i cenjenom pozorištu Komedi fransez.
Promocija knjige „Tata mora da jede“ u Ateljeu 212
Stvari koje padaju s neba
Teta Ana je dobila na lotou. Kakva slučajnost i kakva sreća! Ali onda joj je s neba pala još jedna pobeda, isto loto samo različiti brojevi. Kakva slučajnost i kakva nedoumica. Zašto baš ja, pita se teta Ana,i šta sad? Teta Ana je spavala pune tri nedelje od šoka.
S neba je pao grumen leda. I pogodio mamu u glavu dok je sadila jagode u svojoj bašti. Kakva nesrećna slučajnost. Da li je moguće da i takve stvari padaju s neba, pita se tata. Zašto baš moja mama, želi da zna osmogodišnja Sara.
Ribara Hamiša Makaja grom je udario čak tri puta. Tri puta je Hamiš imao tu nesreću da baš njega pogode stvari koje dolaze s neba, i isto je toliko puta Makaj imao sreću da preživi.
Ahavin roman neobična je hronika srećnih i nesrećnih slučajnosti koje mogu zadesiti svakog
čoveka, i istovremeno nežan priručnik o tome kako se nositi s pojavama na koje nemamo nikakvog uticaja.
Stvari koje padaju s neba jeste tužna priča donesena na iznenađujuće duhovit način, bez patetike, bez zapadanja u očaj. Roman koji će vam dozvati suze u oči i osmeh na lice.
Jednostavna zadovoljstva
Kao i roman Dve ozbiljne dame, i priče i drama Džejn Bouls jesu izraz njene genijalnosti. Genijalnost Džejn Bouls obuhvata i književni talenat i umetničku prirodu i ekscentričan život. Ali, iznad svega, ona leži u neuporedivoj originalnosti delovanja na čitalačku svest, u snažnoj autentičnosti reči i hrabrosti da se bude slobodna.
„Njen neveliki, ali zati savršen književni rad čini zasebnu planetu… Te prve kritike samo potvrđuju ono što su vatreni obožavaoci Džejn Bouls oduvek znali: ona je zanemareni genije.“
Njujorker
„Jedna od najboljih modernih prozaistkinja. Nijedan drugi pisac nije u stanju da tako dosledno stvara tako kvalitetna i nesvakidašnja dela, a nesvakidašnje je neizostavan sastojak velike umetnosti. Džejn Bouls pruža nam, skoro bez izuzetka, taj najređi od svih užitaka.“
Džon Ešberi
„Zavidim čitaocima koji još nisu pročitali Džejn Bouls, kao i ljudima koji tek treba da pročitaju Mensfildovu ili Vulfovu i koji će tek doživeti ushićenje i šok i otkrovenje čitajući ta jedinstvena klasična dela.“
Ali Smit
Retrovizor, rame, žmigavac
Sonja živi u Kopenhagenu, prevodi sa švedskog krimi romane pune nasilja, upravo ju je ostavio momak zbog mlađe devojke, a ona je prevalila četrdesetu i sada je upisala časove vožnje uporna u tome da nauči da upravlja automobilom. Uz to, pati od paroksizmalnog pozicionog vertiga, odlazi kod Elen, koja sebe naziva masažnom terapeutkinjom, i ponekad se viđa s drugaricom iz detinjstva Moli, koja ima master iz psihologije i ljubavnika šamana…
I da, Baling, Sonjin rodni grad, malo provincijsko mesto na severu Danske, sada je daleko iza nje. U Balingu su Sonjini stari roditelji i sestra Kejt, sa svojom srećnom porodicom koju čine muž, deca i, naravno, zlatni retriver, srećna sestra Kejt sve dok neko ne otvori vrata njenog mračnog podruma…
Retrovizor, rame, žmigavac je priča velikog grada koji često velika očekivanja ume da pretvori u veliku usamljenost. Ovo je priča o izgubljenim ljubavima i čežnji da se vratimo na mesta koje više ne postoje. O potrebi i želji da se živi svoj život i istovremenoj zaglavljenosti u sopstvenom životu.
Dorte Nors je veličanstvena, smela i duhovita spisateljica, a drama koju razotkriva u svom romanu pre svega je ljudska: šta znači živeti u savremenom metropolisu, kako biti žena u 21. veku i najzad, kako pronaći svoje mesto u svetu, ma koliko ono bilo beznačajno i neizvesno.
Kad se Sonja oslobodi stega koje je sebi nametnula, pripovedanje se uzdiže do neslućenih visina, kao labudovi koje sa čežnjom posmatra. U tim trenucima autorkin nesvakidašnji, eksperimentalni narativni stil postaje čudesan
Gardijan
Njena proza je od ogromnog značaja jer je čin rehabilitacije i afirmacije: ona vraća pokretačku snagu starijim ženama, skrajnutim u svakom društvu, pa čak i u skandinavskom, pogotovo ženama koje nemaju decu ili su neudate, i daje im centralno mesto.
Fajnenšel tajms
Sonja je u svakom smislu moderna heroina – sredovečna, bez partnera, hronično usamljena, bori se da prebaci život u drugu brzinu, prava suprotnost Bridžet Džouns. Duhovito, vispreno, s dozom nelagodnosti.
Tajm
Kao da čitamo danskog Vudija Alena: Retrovizor… se bavi egzistencijalnim pitanjima, običnim životom, pun je pitkog humora… S jedne strane, ova poetična knjiga predstavlja s ljubavlju napisanu parodiju nordijskog načina razmišljanja, ali u dubljem smislu, ovo je ljubavno pismo jednom nestalom svetu, svetu detinjstva.
Dejli mejl
Prilog istoriji radosti
Ugledni, imućni gospodin u godinama pronađen je obešen u svojoj velelepnoj vili. Skoro sve upućuje na to da je reč o samoubistvu, ali mladom Policajcu jedan skoro neprimetan trag pobuđuje sumnju. Naslućujući da je ipak reč o ubistvu, Policajac sprovodi ličnu istragu koja će ga odvesti do neobične, narandžaste kuće pod praškim brdom Petšin. U kući žive tri ugledne gospođe, Dijana Adler, Birgit Strather i Erika Ajs, ali one trenutno nisu tu, na jednom su od svojih mnogobrojnih proputovanja. Ko su tri obrazovane i odlučne gospođe koje govore nekoliko jezika, imaju svoju filmsku kompaniju, drže preskupe časove joge i kreativnog pisanja? I ko je Ingrid Vizental, čija se senka nadvija nad svim događajima?
Prilog istoriji radosti se iz krimi priče pretvara u potresno svedočanstvo o sudbini napastvovanih devojaka u različitim zemljama sveta u proteklih sedamdeset godina, u miru jednako kao i u ratu. Fikcija i faktografija smelo se prepliću u ovom silovitom, potresnom i pre svega istinitom romanu, koji XX vek proglašava vekom žrtava.
Može li pravda biti zadovoljena ukoliko su zločinci pošteđeni pred zakonom samo zato što su ratni pobednici, bogataši, ugledni političari – samo zato što su muškarci? Koliko još nasilja i ratova treba da pustoši svetom dok nas patnja konačno ne učini humanijim?
Možda odgovor imaju samo laste, prave junakinje ovog romana, slobodna, hrabra, požrtvovana i nenasilna bića koja, upravo zbog toga, jedina znaju šta je istinska radost.
„Književnost za mene predstavlja poslednje utočište gde se još može reći istina. Ono što istoričari ili političari imaju da kaži, više me ni najmanje ne zanima.“
Ratka Denemarkova
„U formi kriminalističkog romana koji kombinuje stvarne događaje i fikciju, ’Prilog istoriji radosti’ je žestoka osuda svih oblika nasilja nad ženama svuda u svetu.“
Gardijan
Gospođa Berg
Mladi Mario zaljubljuje se u svoju susetku sa drugog sprata, gospođu Berg, misterioznu ženu u lepršavim haljinama. Razmišljanja o gospođi Berg i razgovori s njom, za nju bezazleni, a za dečaka razlog neprestanog preispitivanja sopstvenih osećanja, ispunjavaju veći deo Mariovih dana, a noći fantaziranja o lepoj susetki, čijoj privlačnoj snazi dečak bezuspešno pokušava da se odupre. Kroz pripovest u kojoj se događaji polako i nenametljivo razotkrivaju, uvek u senci unutrašnjih previranja aktera, odrasta i glavni junak u stalnom pokušaju da razume i prihvati ono što čini život: ljubav, izdaja, tajne, otuđenost, razočaranje u idele, smrt bližnjih.
Cela priča u rukama je samo jednog junaka, i iz te jedinstvene muške perspektive Soledad Puertolas promišlja najdublje i najtananije odnose sa ženskim junakinjama kojima je protagonista okružen, s majkom, sestrom, ženom i ćerkama, što čini okosnicu ovog romana koji je sav od nagoveštaja, traganja i intimnih spoznaja. Među svim ženskim likovima izdvaja se upravo nedokučiva gospođa Berg, predmet divljenja i tajnih čulnih ekstaza, intimni putokaz za sve kasnije odnose glavnog junaka sa ženama, vrsta orijentira i ideal prema kom se meri i s čim se upoređuje sve.
„Soledad Puertolas je još jednom pokazala s kakvom se lakoćom snalazi na polju emocija, njena potreba da rasvetljava unutrašnje biće, njegovo svevremeno traganje i egzistencijalističko pomirenje, njen stil, jesu odraz umetničke zrelosti i svega onog što čini dobru književnost… Pročišćena proza, suštinska, s poetskim nijansama, i pokojim komičnim elementom.“
El Mundo
„Gospođa Berg je pravo čudo književne prirodnosti. Soledad piše u stilu koji se i očekuje od velikih romanopisaca, čije su jedino sredstvo svakodnevne reči… Pročišćen, precizan stil… Soledad je oduvek pisala o krhkosti, da na ovom svetu nema ničega što bi sprečilo da čovek ne bude povređen. …Unutrašnji realizam ovog veličanstvenog romana, ocrtava konture modernog čoveka, sa svim njegovim sumanutim idejama i patnjama, potragom za spokojem, njegovim vekovnim umorom.“
El Pais
Seksualni život ružne žene
Ružna žena Žusijanara, glavna junakinja romana, u potrazi je za ljubavlju. Kao i svako ljudsko biće, doduše. Poduhvat osuđen na propast? Lepoticama to sigurno polazi za rukom. Ili možda i ne? Šta je to ljubav i ko je lep, a ko ružan? Ko sme, zna i može da da odgovor na ta pitanja?
Nema mnogo detalja i Žusijanarinoj ružnoći, osim što se zna da je debela, i da joj zbog skupih krema koje se reklamiraju u novinama rastu dlačice po licu. Mnogo se više govori o mislima i osećanjima koje joj etiketa „ružne” donosi i posledicama koje mladu psihu imaju savremeni pojmovi lepote, iskrivljeni, pomodni, neprirodni. Pišući roman u formi naučnog rada, Tažesova duhovito progovara o prijatnim i neprijatnim doživljajima svoje junakinje: o njenoj spoznaji vlastite ružnoće, defloraciji, kratkoj vezi s netalentovanim slikarom ili prodavcem kome su trebali sati da istraži njene bujne grudi… Veoma precizno, uz raskošan smisao za humor, pogađa u srž sumorne svakodnevice. Svoje čitateljke i čitaoce Tažesova i te kako ume da nasmeje, ali ih, istovremeo, i to veoma nenametljivo, tera na razmišljanje.
I dok seksulani život ružne žene nije nimalo neuzbudljiv, iako skoro svi odbacuju Žusijanaru, za čitaoce je nemoguće da ne budu uz nju do samog kraja. Jer, kako sama autorka kaže: „Ružna žena je stanje duha kroz koje svaka od nas prolazi”.
Neodoljivo luckasta, Klaudija kroz svoje očaravajuće likove ogoljava ludosti koje su u svima nama.
Dnevni list O Globo
Čitalac ne može da se ne smeje naglas tokom čitanja. Uspeh Tažesove je u tome što ume da izmami iskren i solidaran smeh, prožet razmišljanjima o borbi protiv društvom nametnutih uzusa.
Dnevni list O Estado de São Paulo
Klaudija Tažes pokazuje neverovatnu sposobnost da iz srži ljudske nesreće iskopa tračak sreće.
Sintija Moskovič, spisateljica
Uzgoj južnog bilja mičurinovom metodom
Ovu psihodeličnu i jezički veoma disciplinovanu prozu književna kritika u Poljskoj jednoglasno je okarakterisala kao „osveženje na zagušljivoj literarnoj sceni”. Priče Veronike Murek su o svakodnevnom životu koji je, međutim, predstavljen na iščašen način, uz obilato korišćenje nadrealnog, čime se turobna svakodnevica obavija oreolom neverovatnog. Apstraktne kratke forme na kojima su priče građene zapravo su savršeno osmišljeni delići alternativne i groteskne stvarnosti, pune apsurdnih situacija, dijaloga i likova.
U zbirci priča „Uzgoj južnog bilja Mičurinovom metodom“ Veronika Murek žestoko se poigrava sa savremenim mitovima, tradicijom, religijom i sujeverjem.
„Ko treba da posegne za knjigom: ljubitelji apstrakcije, crnog humora, književnosti na granici jave i… umišljanja; obožavaoci književnog, ali sočnog jezika i oni koji se suprotstavljaju opšteprihvaćenim šablonima.
Ko treba da je izbegava: čitaoci koji očekuju klasičnu formu priče (kako bog zapoveda – sa uvodom, razradom i zaključkom) i oni koji u književnosti traže jasnu poruku ili, ne daj bože – pouku.”
Natalija Šumska, kotnakrecacz.pl
„Knjiga Veronike Murek nema slabih tačaka. Ova nesvakidašnja proza je jezički savršena i vrlo inteligentna. Glas njene autorke kao da dolazi iz drugog sveta – u najpozitivnijem smislu.
Kratko, gusto i sadržajno – svaka reč na svom mestu, svaka druga rečenica snažna i izazovna kao aforizam. A sve obavijeno aurom začudnosti, iako priče opisuju običan život.”
Darijuš Novacki, Gazeta viborča
„Veronika Murek ukršta stilove i pravi mozaik od dečjeg, narodnog i reporterskog narativa, nekad okrutnog, nekad poetskog, nekad apsurdnog – ali uvek utišanim glasom, kao da narator beži od čitaoca. Njene priče su veoma zahtevna književnost, nešto poput rebusa ili zagonetke – čitalac mora biti veoma koncentrisan da bi pratio naratora.”
Agnješka Drotkjevič, Instutut ksjonški
Devojke iz Sao Paula
Jedan od najvažnijih brazilskih romana 20. veka, koji je uzdrmao Brazil progovorivši o brutalnostima vladajućeg režima, prati živote tri prijateljice: Lorena Vaz Leme, bogatašica u potrazi za ljubavlju, Lija de Melo Šulc, levičarka i gerilka, i Ana Klara Konsejsao, lepotica iz favele – simboli društvenih kategorija u Brazilu – u samo dva dana proživljavaju dramatične trenutke koji će ih zauvek izmeniti.
Devojke iz Sao Paula poziraju na fotografiji kojom se roman otvara, snimljenoj u brazilskom megalopolisu, 70-ih godina prošlog veka, za vreme diktature Emilija Medisija. Odnosi koji se uspostavljaju između tri studentkinje reprezentuju odnose u duboko raslojenom brazilskom društvu kojim upravljaju privilegovani belci evropskog porekla, nekadašnji robovlasnici – koji ne žele nikakve promene, iako se trune u sopstvenoj dekadenciji – dok je na društvenom dnu najsiromašniji, odbačeni sloj u favelama, kom, ukoliko do promena ne dođe, nema spasa. Promene kao neophodnost i neminovnost jesu lajtmotiv ovog romana, a nužda da se bude slobodan, naročito kada se sloboda zatire, pokretač je svih likova.
Roman Devojke iz Sao Paula spada među najznačajnija dela čuvene brazilske književnice Ližije Fagundes Teles, ali je istovremeno i jedan od najvažnijih brazilskih romana 20. veka, koji je, progovorivši o najbolnijim temama ne samo brazilskog društva već i moderne civilizacije uopšte, prekinuo ćutanje na koje je književnost u toj zemlji tada bila osuđena.
Priča o providnom kralju
Srednji vek, Francuska, poprište krstaških pohoda, viteških borbi i surove odmazde crkve. Nakon što joj oca, brata i dragog prisilno odvedu u rat, seljančica Leola ostaje potpuno sama. Izbor joj je nametnut, odluka hrabra: skida s mrtvog viteza oklop i oblači ga. Preobučena u muškarca, u tim opasnim vremenima nemirnog sveta, pokušava da se spase kao žena.
Slična i istovremeno veoma različita od svog književnog pretka Don Kihota, Leola, i muško i žensko, kreće u potragu za dragim i na tom putu sreće vešticu Ninev, koja možda i nije veštice već samo inteligentna žena – svoga Sanča Pansu. Leoline vetrenjače biće, međutim, sasvim drukčije: boriće se da osvoji pravo da piše i čita, voli i misli slobodno, da živi…
„Rosa Montero je napisala roman o samilosti čije su junakinje dve izrazito različite žene koje nas vode kroz pripovest sa istorijskom pozadinom, ali ispunjenu i elementima fantastike. Radnja je smeštena u XII veku, ali je poruka ovog romana univerzalna.” El Pais
Upečatljivo delo Rose Montero, jedne od najznačajnijih savremenih španskih književnica, s jedne strane oslanja se na književnu tradiciju, i to ne samo na Don Kihota već pre svega na stari, autentično španski žanr pikarskog romana. S druge strane, tradicionalne elemente osavremenjuje, kombinuje ih s drugim žanrovima, prepliće fikciju i faktografiju kreirajući modernu romanesknu formu, koja književnu i istorijsku tradiciju teži da prevrednuje, osvetljava je na neočekivan način i u izvesnom smislu pervertuje ukazujući tako na stereotipe i nove vrednosti.
U Priči o providnom kralju na sasvim nov način doživljavamo srednjovekovne ličnosti poput Eleonore Akvitanske, Abelara i Eloize, Ričarda Lavlje Srce i saznajemo o ugušenim slobodarskim idejama poput katarskih. „Skoro čitav jedan vek, svet, ili barem deo poznatog sveta, živeo je u snu napretka. A onda je pobedila prisila… Ovaj roman teži da predstavi taj proces, ali s gledišta ljudske svesti. Pre sam htela da zabeležim mitove i snove, miris i znoj tog vremena nego same istorijske događaje”, napisala je autorka.
Majstorska pripovedačica, Rosa Montero nepogrešivo vodi svoje likove kroz bezbrojne avanture, od ljubavi i prijateljstva do tragičnih obrta, ne ispuštajući pritom ni za trenutak čitaočevu ruku. Ova bajka za odrasle, kako ju je autorka jednom prilikom nazvala, kao i svaka bajka govori o najvažnijim životnim iskušenjima.
Priča o providnom kralju nagrađena je 2005. prestižnom španskom nagradom za književnost Ke ler.
Ekskluzivni intervju s Rosom Monterom, Večernje novosti:
Dve ozbiljne dame
Ekscentrična i nepredvidljiva Njujorčanka Kristina Gering i njena jednako neobična, uznemirena i napeta prijateljica gospođa Koperfild, sreću se na zabavi. Dve ozbiljne dame, koje se ne mire sa postojećim stanjem stvari, s tuđim ali često ni sa sopstvenim izborima i koje su spremne na ono na šta drugi ljudi i ne pomišljaju, tvrdoglave se drže svoga puta – jedna je u potrazi za ličnim spasenjem, druga za sopstvenom srećom. Gospođa Koperfild nerado odlazi u Panamu s mužem, ali tamo upoznaje prostitutku Pacifiku, u koju se zaljubljuje. Gospođica Gering, s druge strane, nerado i naizgled iz čista mira, velelepnu kuću blizu grada zamenjuje straćarom na izlovanom ostrvu i okuplja oko sebe neobično društvo: prodavca nekretnina u potrazi za svojim umetničkim bićem, bivšu daktilografkinju koja očajnički traži nekoga ko bi joj, umesto nje same, ispunio život, starca koji veruje da ponovo može da bude mlad…
Gospođa Koperfild i gospođica Gering ponovo će ukrstiti puteve na kraju romana za stolom u mračnoj krčmi. Dve ozbiljne dame, stare prijateljice, sešće jedna spram druge da se ponovo upoznaju i što je još važnije – da otkriju same sebe.
Dubok, tajanstven, neobičan i duhovit, roman Dve ozbiljne dame (1943), za koji je Tenesi Vilijams svojevremeno rekao da zaslužuje da postane klasik više od ijednog drugog modernog romana, prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku. Neobična i upečatljiva dela Džejn Bolus manje su poznata široj publici, a veoma često im ni kritika nije bila naklonjena. Kao što gospođica Gering na neke osobe deluje pomalo uznemirujuće i često mora da tera ljude da razgovaraju s njom, i Dve ozbiljne dame Džejn Bouls pomalo su neprijatne, pomalo uvrnute, pomalo uznemirujuće, i razgovaraju samo s čitaocima nesklonim osrednjosti. Ili ćete ih udariti kišobranom (kao što će jedna malograđanka udariti gospođicu Gering) ili obožavati.
Moja omiljena knjiga. Nijedan drugi moderan roman ne zaslužuje više od ovog da postane klasik.
Tenesi Vilijams
Zavidim čitaocima koji još nisu pročitali Džejn Bouls, kao i ljudima koji tek treba da pročitaju Mensfildovu ili Vulfovu i koji će tek doživeti ushićenje i šok i otkrovenje čitajući ta jedinstvena klasična dela.
Ali Smit
Jedna od najboljih modernih prozaistkinja. Nijedan drugi pisac nije u stanju da tako dosledno stvara tako kvalitetna i nesvakidašnja dela, a nesvakidašnje je neizostavan sastojak velike umetnosti. Džejn Bouls pruža nam, skoro bez izuzetka, taj najređi od svih užitaka.
Džon Ešberi
Senke vodilje
Ana Dostojevski borila se s kockarskom zavisnošću svog muža, a Sofija Tolstoj s religioznim sumnjama i poletima Lava Nikolajeviča. Jelena Bulgakov držala je svog muža uspravno dok mu je Staljin izmicao tlo pod nogama, a bez Vere, Nabokov ne bi napisao nijedno svoje delo, kako je sam tvrdio. Nadežda je pratila Mandeljštama od izgnanstva do gulaga i sve njegove pesme držala u glavi, i srcu. Da bi sačuvala Solženjicinovu arhivu od KGB-a, Natalija je rizikovala ne samo svoj život već i živote svoje dece.
Delanje ovih talentovanih žena stvorilo je jedinstvenu tradiciju kakva se ne može naći na Zapadu. Iako su izabrale da budu samo „fusnote u tuđem životu”, one su u svojim dnevnicima, memoarima i sećanjima, na osnovu kojih je i nastala ova knjiga, ispisale svojevrsno svedočanstvo – o tome kako su senke postale vodilje.
Vol strit žurnal proglasio je „Senke vodilje” za Knjigu godine.
O „Senkama vodiljama“, Politika, kuulturni dodatak
http://www.politika.rs/scc/clanak/379429/Kultura/Svi-moji-junaci-su-putnici
Tri Marije
Roman prati odrastanje i sazrevanje Marije Auguste, devojčice prerano ostale bez majke i kao i mnoge njene vršnjakinje, poverene na staranje i vaspitanje časnim sestrama u katoličkoj školi, gde upoznaje druge dve Marije, Mariju da Gloriju i Mariju Žoze. To su tri prijateljice, tri zvezde iz sazvežđa Tri Marije, tri životna principa. Hoće li Marija koja pređe granice biti srećnija od one koja se povinuje društvenim obrascima? Koliko će snage biti potrebno da se sija na pustom nebu izneverene ljubavi?
Jedna od najvećih brazilskih spisateljica, Rakel de Keiroz, pruža nezaboravne portrete devojaka koje pokušavaju da nađu sreću u stvarnom svetu, koji je toliko različit od onog iz njihovih omiljenih ljubavnih romana, i u kom je samo muškarcima dopušteno sve.
Jugo, uspon i pad najgoreg automobila u istoriji
Sve što nikada niste pomislili da pitate o jugu, a što će vas nasmejati, šokirati, rastužiti. Briljantno svedočenje o jednom vremenu između kapitalizma i komunizma, o jednoj zemlji između Istoka i Zapada, o jednom čoveku koji je pokušao nemoguće – da uveze jugo u Ameriku, najveću i najsuroviju automobilsku silu na svetu.
„Odmah ću reći: to je najbolja, najduhovitija i najtačnija „studija slučaja“, ali ne jednog automobila, nego jedne države, pa i više od toga – jedne, u isti mah, propale i neumrle ideje“, iz prikaza Gorčina Stojanoviča, Blic
Njena Zemlja
Koristeći se mitskim arhetipom o zajednici žena na usamljenom, odvojenom prostoru, utopijski roman Š. P. Gilman istražuje rodne odnose i poziva tadašnje čitateljke i čitaoce – a taj se poziv ne stišava ni danas – da preispitaju svoje pretpostavke i mišljenja u vezi s tim odnosima.
Poruka romana je jasna: kada muškarci prihvate svet u kojem su žene aktivne i uključene u različite sfere života, u kojem se život odvija po principima nenasilja i ljubavi, ravnopravna heteroseksualna zajednica može ponovo da se rodi na sasvim novim i humanijim vrednostima.
