Godina bisera
Godina bisera
Zuzana Brapcova obrela se usred postkomunističkog i pred treći milenijum naše ere zasićenog srednjoevropskog krajolika i ispisala Godinu bisera, svet i tekst okolo jezgra u kojem ostaje komprimovano pitanje:
Postoji li veći rizik od posezanja za istinom o sebi, a potom i jednačenja s njom?
Komponovano a potom dekomponovano, promišljeno a potom umaklo poretku mislenog, razrešenje je u njenom najznačajnijem romanu hitnuto preko mentalnih spazama upisanih u taj rizik, preko rastakanja osećajnosti i samorazumevanja, preko demonstriranja transgresija užitka i destrukcije, harmonije i emocionalne atonalnosti, nemoći i pokornosti, preko neuralgije društava koja su se ukazala po podizanju Zavese, i kao u slučaju svakog vrednog književnog teksta, ostalo je u međuprostoru u kojem ga čitaoci mogu presresti i dobiti izuzetnost vlastitog odgovora.
Jelena Nidžović
Šake pune oblaka i druge drame
Nakon tri knjige priča i knjige drama Lejle Kalamujić, sve me više zadovoljava – i ospokojava – sasvim lična pretpostavka prema kojoj je Lejlino pisanje odgovor na stih Elizabet Bišop koji glasi: „Umeće gubljenja nije teško naučiti”. Tako nam autorka i u knjizi Šake pune oblaka i druge drame predlaže i osmišljava jedan vid savladavanja tog umeća. U tri drame koje sačinjavaju knjigu – u njihovim replikama koliko i u usecima belina između njih – istiha i saosećajno, nelagodno blisko i poznato razorno, ali sa velikim poverenjem u nadu, u otvaranje za nju, Lejla Kalamujić (re)organizuje svet svakovrsnih unutrašnjih i društvenih oštećenja tako da krivica, ćutanje ili zločin nisu više sve što umemo i živimo.
„Ljudožderka”, „Ugasimo svjetlo” i „Šake pune oblaka” izvrću izvrnuto i preuređuju naopako: maglom koja menja boju, glasovima ptica, istinama snova, nedostatnošću komunikacije sa voljenima, one nama, čitaocima i čitateljkama, predlažu drugačija saučesništva i savladavanja, i barem jedan korak dalje od poraza, poricanja i neželjene margine.
Jelena Nidžović
Piramide dana
Da li je moguće zavoleti čudnog, ćutljivog dečaka iz sibirskih dubina pogotovo ako ste usamljena majka čija su deca daleko?
Postoji li istinska ljubav, pravi, tačni spoj dva srca ili dve duše, dva odvojena života? Ili je sudbina niti sudbine da se neprestano kidaju i prekidaju?
Ovaj muškarac je ćutljiv, ali vidi i oseća sve. Da žena nema ljubavi prema njemu, da su deca odgajana bez ljubavi nespremna da ljubav daju. Njegov odgovor biće užasan i nenameran – da li baš?
Verujete li u princa iz bajke? On stoji u vašem dvorištu, prelep na jesenjem suncu. Ali zašto na kraju cela porodica plače?
Porodične veze su najraznovrsnije veze među ljudima. Tajne četiri zida nekad mogu sružiti sve zidove.
Priče Dajne Opolskajte primer su savremene litvanske književnosti, zanimljive su zbog izbora tema, još zanimljivije zbog načina sagledavanja i obrade tih tema, i veoma zanimljive zbog specifične atmosfere hladnog, žutog i uzburkanog unutrašnjeg nanosa, koja se širi zbirkom. Dajna nas uvodi u svoj svet gde se na neočekivan i napet način sučeljavaju realno i magično, gde obični ljudi prestaju da budu obični kad razbiju sve čaure koje ih navodno štite a u suštini onemogićavaje da žive punom snagom.
Zbirka priča Piramide dana, za koju je 2019. dobila Nagradu Evropske unije za književnost, prvo je delo Dajne Opolskajte prevedeno na srpski jezik.
Priča o utvarama
Da li vam se nekad učinilo da su ljudi tek utvare? I da su te utvare, koje su možda ipak samo unutrašnje projekcije, življe od osobe od krvi i mesa? An je pijanistkinja, Francuskinja koja se preselila u Beč zbog ljubavi prema Tomasu. Četvrt veka kasnije An i Tomas postaju stranci, žive odvojene živote, spavaju u različitim sobama. An počinje da se pita: da li je zajednički život tek opsena, da li je ljubav stvarna, je li povezanost samo iluzija? Postoji li ljubavnica? Kako vreme prolazi i supružnici se sve više udaljavaju, prisustvo ljubavnice-utvare postaje snažnije. Hoće li An uspeti da odagna lelujavu prikazu koja je progoni ili će možda u nepoznatoj seni prepoznati sebe?
Ovo je priča o duhovima. O sanjarijama mladosti, sablastima preljube, avetima starenja. Laura Frojdentaler nas promišljeno i bez patetike uvodi u svet nevere, usamljenosti i otuđenja i nagoni da se zapitamo koliko su utvare žive u našim životima.
Roman je dobio Nagradu Evropske unije za književnost.
Požuri i izmisli grad
Desi se neko lice, ili dvorište, nečiji glas, delić noći, dese se sećanja. Od njih su priče Lejle Kalamujić. Dođe dan kad ponovo legneš u svoj stari krevet, kad kraj više ne može da se rasteže i prećutkuje, ptice počnu da udaraju u prozore, a ljudi odu, i nestanu. Od tih su dana priče Lejle Kalamujić. I od još jedne koordinate uz to koja se na prošlost i sadašnjost učvršćuje kao konstanta. Lejline su priče u žurbi, da daju ono najvrednije što se od književnosti može dobiti – da izmisle mesto, vreme i ljude koji su ti potrebni.
Ljubica Pupezin
Uživanje
Devedesete godine prošlog veka, prigradsko naselje Varšave. I dok svi očekuju smak sveta uoči novog milenijuma, dvoje mladih ljudi uživaju u sopstvenim telima, prvi put proživljavajući neodoljivu fizičku privlačnost i neutaživu želju da iskuse sve… Iako je njihov susret bio poput sudara komete i Zemlje, oni ne žele da postanu zarobljenici konvencija, zato nikad neće izgovoriti reči „volim” i „te”, zato će se i razdvojiti. Neočekivan susret nakon petnaestak godina, međutim, nateraće ih da preispitaju životne odluke.
„Uživanje” će vas uvući u vrtlog strasti dvoje junaka čije su priče isprepletane poput njihovih tela jer za Martu Đidu telo koje uživa nije tabu. Istovremeno, ovaj ljubavni roman, koji bi se isto tako mogao nazvati i antiljubavnim, u novom milenijumu traži odgovor na drevno pitanje: je li ljubav moguća samo u sopstvenom neostvarenju?
Za roman „Uživanje” Marta Đido dobila je Nagradu Evropske unije za književnost.
Mars
Mars je provokacija, Mars je polemičan, Mars je moderan, istinski ton 21. veka. Mars je tvoja prilika da udahneš novi vazduh.
U deset nadrealnih priča prepliću se distopijski prostori zagrobnog sveta i postapokaliptične Evrope. Žena zombi, žena kiborg, spisateljica prognana na drugu planetu, klonirana žena – ujedinjene su energično i beskompromisno protiv ograničenja koje društvo nameće. U borbi za opstanak, najmoćnije oružje jeste pisana reč. Mars je planeta borbene literature, granični prostor između izneverenih očekivanja i iznova osvojenog prava na identitet.
Mars osvaja pripovedačkim umećem autorke koja je proglašena novim glasom Evrope. Pablišer vikli uvrstio ju je na godišnju listu najboljih proznih naslova objavljenih na engleskom jeziku.
Krojačica
Ovo je roman o tome kako je zaljubiti se u nekoga koga vaša porodica ne odobrava. Ovo je i roman o tome kako je kada se zaljubite u nekoga ko se nije zaljubio u vas. Kada se zaljubite u ideju da vam je baš taj muškarac karta spasa – mogućnost da jednom zasvagda prekinete život kakav ste dotad živeli, život koji ne podnosite jer vas boli kao najjači steznik. Ovo je takođe i roman o ratu, onom svetskom i onom porodičnom. I o tome da je svaki rat tragičan i da nema pobednika.
Krojačica je roman o krojenju s najboljim namerama, ali se ispostavi da su šnitovi ili preveliki ili pretesni. Nemoguće je živeti u haljinama drugih i biti srećna, svoja. Nemoguće je živeti tuđ život, tuđu prošlost ili tuđu budućnost.
„Poželela sam da sam ja napisala ovu knjigu. Domišljata je, jeziva, svaka reč je na svom mestu.” Hilari Mantel
„Jeziva priča, majstorski napisana.” Tajms
„Veličanstvena knjiga.” Njujork rivju of buks
El mago de feria
El arte narrativo de Jelena Lengold es evidente también en la colección de relatos de El mago de feria. Ella es una de las pocas autoras serbias que profundiza sin pudor en los temas del amor y de la pasión y deconstruye sus formas socialmente aceptables. Jelena escribe con sinceridad y alegría sobre la cercanía entre dos seres, pero también sobre la relación íntima de uno consigo mismo, y sobre cómo los denominados grandes temas de la vida y de la literatura, el amor, la libertad o la muerte, intensifican o difuminan la cotidianeidad.
En su obra más traducida, Jelena Lengold ofrece imágenes contundentes, inmediatas, sensuales, conmovedoras, ingeniosas o tristes, pero de alguna manera siempre relacionadas con el amor, además de crear algunos de los personajes inolvidables de la literatura serbia.
«Podríamos decir nada más empezar que El mago de feria de Jelena Lengold es un libro que habla del amor y del dolor, y no nos equivocaríamos porque el amor y el dolor son el hilo conductor de esta colección de trece relatos irreprochablemente escritos tanto estilística como lingüísticamente. Sin embargo, como en cualquier prosa extraordinaria, en esta también el diablo se esconde en los detalles. El detalle inapelable, que se desliza latente por casi todos los relatos, es la muerte (o la Muerte)». Del epílogo de Srđan Tešin.
Duboka ljubav niko
„Poezija An Jederlund kao da hoće rastvoriti stvarnost na njene osnovne elemente. Na činjenice, prašinu, sjećanja, na prve jedva upamćene utiske, na nejasan osjećaj prapočetka, ljubav, majčinstvo čitavo mnoštvo rasutih impulsa koji kroz knjigu poprimaju nevjerovatnu snagu i dinamiku.“
Iz pogovora Tanje Stupar Trifunović
Oblak se odguruje
Sve što je jako
probija se iz
iznutrica
Kao da je poteklo
od samog početka
Odjek u svakom oblaku
Lizuška, 11 godina
Zabačeno selo u Rumuniji, na samom pragu 21. veka, i u njemu jedanaestogodišnja Lizuška, devojčica koja odrasta u siromaštvu, uz nasilnog oca i majku slomljenih nada. Bežeći od očeve pesnice, Lizuška pronalazi još troje dece prepuštene samima sebi. Bez ikoga da joj objasni, bez ljubavi i među ljudima vođenim niskim nagonima, Lizuška počinje da daje svoje telo za cipelice.
Sudbina glavne junakinje romana povezana je s naličjem celog sela. Kada njena priča rasplamsa medije, otkriće se i priča tog naizgled mirnog mestašca, hronika licemerja, okrutnosti i spremnosti na najgore zločine, u kojoj svaki meštanin pronalazi svoje mesto. Dojna Rušti napisala je kratku istoriju svoje zemlje, fokusirajući se na manje urbane sredine kao najbolje pokazatelje posledica prelaza iz postkomunističkog u moderni period. Zasnovan na istinitoj prici, roman Lizuška, 11 godina uzbudio je duhove prošlosti i otvorio diskusiju o vezi siromaštva i prostitucije, pedofilije i (ne)spremnosti države da se izbori s tim problemima. Svojom prozom, Dojna Rušti opominje da istorija ne priznaje pogrešne korake, a da danak plaćaju nevini.
Zelene voćke
Zelene voćke su književni portret seoskog života u komunističkoj Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, predstavljen iz perspektive devojčice Viole. Devojčica živi u selu, vaspitavana je u duhu dobre katoličke devojke, a njena stvarnost protkana je maštom, bajkama i sujeverjem. Viola ima dve velike strasti: sakupljanje etiketa s kutija šibica i slikanje. Talenat za slikanje odvešce je do takmičenja na kom se predstavlja crtežom Moskve, koji neocekivano postaje predmet kontroverzi. Otkriće se da selo u kom Viola odrasta krije mnoge tajne i da se nad sudbinom stanovnika nadvija i nemačka i sovjetska senka.
Violeta Greg piše bogatim stilom, melodično i na pravi način dočarava vernu sliku rodne Poljske u veoma burnim vremenima.
„Toplo i neobično subverzivno.”
Tajms literari saplement
„Delo napisano majstorski i s puno šarma.”
Sirkus rivju
„Dragulj.”
Gardijan
Asimetrija
Dvadesetogodišnja Alis radi u izdavačkoj kući, i jednog dana dok u parku čita knjigu upoznaje se sa sedamdesetogodišnjim čuvenim piscem Ezrom Blejzerom. Slično kao i njena književna imenjakinja, i Alis će se zateći u zemlji čuda otpocinjući vezu sa Ezrom. Ona je mlada, nedovoljno iskusna, tek s idejom o tome šta hoće, on je vremešan intelektualac starog kova, samodovoljan I samodopadljiv. On je već na korak da dobije Nobelovu nagradu, ona tek želi da napiše knjigu.
Kao u neskladu s prvim delom, u drugom delu romana, glavni junak Amar, mladi Iračanin koji je s porodicom emigrirao u SAD, razvija drugačiju priču. U rodnom Iraku ostao mu je brat, lekar, kog sada polazi da nađe. Vreme je nakon 11. septembra, i Amara bez stvarnih razloga, ali kao potencijalno opasnog teroristu, zadržavaju na londonskom aerodromu. Amarova priča je puna sećanja, razmišljanja o ljubavi, porodici, životu u SAD i Iraku, ratu, nasilju.
Roman ispituje nejednaku dinamiku moći na više planova, između muškarca i žene, nevinosti i iskustva, slave i težnje, književnosti i stvarnosti, komfora i nasilja, ideje o mogućnosti razumevanja drugog i njenog ostvarivanja, ugnjetavača i ugnjetavanog, nasilnika i žrtve – što na planu pojedinca, što na nivou društva, države, nacije. Asimetrija otvara brojna važna pitanja današnjice koja muče svakog čoveka svesnog toga u koliko neskladnom svetu živimo.
Na listi 10 NAJBOLJIH KNJIGA Tajma i Njujork tajmsa. Najbolja knjiga u 2018. po izboru kritičara časopisa Tajms i najzapaženija knjiga u 2018. prema oceni Njujork tajmsa.
Tavanice
Žensko odeljenje praške psihijatrijske bolnice s oljuštenim zidovima i kaiševima obmotanim oko tela koja zalepljena za lica kreveta zure u tavanice, mesto je odvijanja romana. Tu će se sresti različite osobe sa snažnim unutrašnjim uraganima koji raznose doživljene i proživljene elemente stvarnosti. Tu će se, baš na tim tavanicama – kao na bioskopskom platnu ili na neprobojnom graničniku – takođe sretati i tuga i uspomena na umrlu radost, detinjstvo i zrelost koja sebe nekad ne prepoznaje, slabost i spokoj, nesanica i strah, ono što želimo i ono što od te želje ne možemo. Ako ste ikad osetili da je ovaj svet premali ili preveliki za vas, ako vam ljubav koju želite liči na privlačnu stoglavu aždaju, a ona koja vam se daje na običan jastuk u koji uvek možete da se isplačete, onda ste na dobrom mestu, jer ovde, u ovoj knjizi, postoji velika mogućnost da se sretnete s nekom svojom olujom, s nekom svojom tavanicom.
„Snažna priča prefinjene strukture, koja opisuje stvarnost i atmosferu mentalne bolnice i maštovito istražuje granice ljudske prirode.“
Literari hab
„Roman Zuzane Brapcove je književni fenomen, delo koje se kreće po ivici, izvanredno zbog zgusnutog I poetičnog stila. Književni događaj godine.“
Respekt
Šunkinin portret
Osaka, 19. vek. Spora lepota trešanja u cvatu, čudesna muzika kotoa i šamisena i intimni život dobro skriven iza papirnih pregrada, i dalje opstaju u zahuktaloj eri Meiđi. To je svet u kojem Šunkin Mozuja, po svemu izuzetna devojčica iz bogate porodice, nesvakidašnje nadarena za muziku, upoznaje Sasukea, sina malog trgovca koji, već prema tradiciji, dolazi da se uči zanatu kod Mozuja. Ali nakon što Šunkin zadesi velika nesreća, Sasuke postaje njen sluga i učenik za ceo život. I tako počinje ljubavna priča između dva bića iz nespojivih svetova, protkana strašću, lepotom, surovošću, odanošću, čudnim pasijama i mračnim strastima.
Klasik japanske književnosti Đuničiro Tanizaki dao je, s jedne strane, lik žene toliko osobene, toliko talentovane, i toliko nemoguće za vreme u kom je živela, da je divljenje koje je neminovno izazivala uvek budilo destrukciju. S druge strane, stvorio je lik muškarca koji bespovratno živi u svetu van sveta, u ljubavi koja je i štošta izvan i više od ljubavi, i stvorio nezaboravnu ljubavnu priču u čijem se jezgru odigrava dramatična borba svih svetlih dostignuća i mračnih sila ljudske prirode.
Pokretne slike
Zbirku čini dvanaest priča koje prikazuju svetlo i mrak Irske devedesetih godina prošlog veka. Od uspavanih irskih sela prekrivenih mahovinom, velikih kuća, rustičnih odmarališta, i tajni iza gluvih porodičnih zidova, do gradova koji ubrzano pulsiraju ka budućnosti i neumitnoj dehumanizaciji. Protagonisti su, samo naizgled, sasvim jednostavni i obični ljudi, koji oličavaju istinsku lepotu i surovost irske svakodnevnice. Ipak, kao i u celom svom opusu, najvažnija tema Edne O’Brajen i u ovim pričama jeste žena u različitim fazama usamljenosti, žudnje, ljubavi i žaljenja.
„Edna O’Brajen je otpočela zbirku pričom koja opisuje selo i njegove izopačenosti, sirotinju i njene moralne krutosti i licemerje, a završila je s gradom i društvenim kremom čije su izopačenosti možda fleksibilnije u smislu licemerja, ali zato ne manje odvratne i podvodačke. Na taj način, celina predstavlja niz pokretnih slika koje vrlo jasno i na književno upečatljiv način dočaravaju ono što jeste tipično za Irsku i njeno društvo, ali i mnogo šire. Biti žena nije nikad i nigde lako, a biti žena koja je zašla u određene godine tek je teško.“
Iz pogovora Vladimira Arsenića
Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet
Frida i Brenda žive zajedno u iznajmljenom jednosobnom stanu i rade u londonskoj fabrici za flaširanje vina čiji je vlasnik Italijan, a Italijani su i skoro svi zaposleni u fabrici. Dve Engleskinje razmrdavaju uobičajenu radničku svakodnevicu u fabrici jer svaka na svoj način uznemiruje muškarce. Frida je bučna, kritična, otresita i nikome ne ostaje dužna, dok je Brenda naizgled u njenoj senci, tiha je i kruta prema ljudima. Odnosi među junakinjama i junacima romana kulminiraće na izletu koji će na Fridin predlog organizovati fabrički radnici. Prepoznatljiv engleski humor izvire sa stranica ovog romana, koji ipak na kraju obelodanjuje ono što je sve vreme u pozadini tog savršenog berilovskog književnog smeha – ravnodušnost prema drugim bićima, beskarakternost, prevara, nasilništvo, laž i korupcija jesu ključni oslonci na kojima počiva i traje savremeni svet.
Za Beril Bejnbridž u potpunosti važi ono što je za nju napisao Majkl Holrojd: „Beril je pravi originalni književni glas, istinski ozbiljna komediografkinja čije se sve knjige završavaju tragedijom.”
Beril Bejnbridž vešto obuzdava rečenicu i u potpunosti vlada svojim talentom. Ona se poigrava s čitaocima, u isto vreme ih uznemiravajući i očaravajući. Reč je o veličanstvenom umeću. Ukratko, vrhunska proza.
Gardijan
„Preko svake mere duhovita i zastrašujuća.”
Grejem Grin
„Ništa nije moglo promaći njenom pronicljivom oku… to najoštroumnije pero književnog zanata nikog nije poštedelo.”
Ekonomist
Komedija se ovde bavi umećem življenja, i zbija šale na račun onih koji to umeće nemaju.
Njujork tajms
[video width="864" height="480" mp4="http://strik.rs/wp-content/uploads/2020/01/trailer_fabrika_za_flasiranje_vina_x264.mp4" poster="http://strik.rs/wp-content/uploads/2020/01/trailer_fabrika_za_flasiranje_vina_864x480.jpg"][/video]
Mini je potreban prostor za vežbu
Mina je kompozitorka.
Minu je ostavio Lars, preko SMS-a.
Mina čita Fejsbuk, tamo se njene prijateljice hvale divnim životom.
Minina neurotična sestra joj je za petama.
Mini je potrebno mesto gde će nesmetano komponovati; komšije
se bune zbog buke.
Mini je potrebno utešno mesto.
Mini je Lars obećao to mesto.
Mini je sada uteha jedino Bergman.
Mina zamalo da postane sirena svoje odiseje.
Zauvek.
U ovom, po formi neobičnom romanu, autorka romana Retrovizor, rame, žmigavac i zbirke priča Posle udarca, Dorte Nors, još jednom na duhovit i u suštini potresan način govori o usamljenosti i potrazi za ljubavlju i bliskošću u savremenom svetu, u kojem je, bučnom poput košnice, teško čuti glas jedne žene. Dorte Nors je, kao i njena junakinja Mina, „pomalo avangardna” – vise pobunjenica protiv prosečnog i prigušujućeg nego pretenciozni kušač strpljenja i automatizovanog reagovanja publike.
Brana Miladinov
Koliko često možemo da kažemo da smo pronašli knjigu jedinstvenu po svemu? Pa ipak, sad je imamo: jedinstvenu i po formi i po efektu.
Gardijan
Originalna, britka i nežna analiza jedne samoće.
Arbetarbladet
Ja sam žena
Ana Svirščinjska stvorila je sopstvenu poetsku formu, i bavila se, pre svega, ženskim doživljajem sveta i ulogom
i mestom žene u svetu koji se neprepoznatljivo menja.
Česlav Miloš, veliki poštovalac Ane Svirščinjske i prevodilac njenih pesama na engleski, okarakterisao je njihovu glavnu temu kao: „Telo. Telo u ljubavi i ekstazi, u bolu, agoniji, telo se boji usamljenosti, porođaja, odmaranja, prolaznosti”.
U osvrtu na američko izdanje zbirke Srećna kao pseći rep Eva Hofman je za Njujork tajms komentarisala umeće Ane Svirščinjske da prikaže žensku seksualnost: „Brzi, odlučni potezi u kojima ona registruje trenutke susreta, spajanja ili rastanka gotovo su apstraktni zbog nedostatka površnih detalja, ali pružaju izvanredan uvid u buran, štaviše grozničav unutrašnji život.”
Ana Svirščinjska oslanjala se na sopstveno iskustvo i hrabrost da ga uobliči u poetski sveden, brutalno direktan iskaz, zbog čega zauvek ostaje zabeležena u savremenoj poljskoj i evropskoj poeziji kao snažan individualni glas.
Dvadeset stepenika
Zbirka Dvadeset stepenika donosi jedanaest pripovedaka koje su sve napisane zbog nečije želje. Uhvaćena je, recimo, „drugi pogled“ na Ugledanje na ružu čuvene brazilske spisateljice Klaris Lispektor, dok je Noć u Ladendenu omaž Emili Bronte, a Jedinstvena dama lična posveta autorke samoj književnosti.
U svim pričama glavne su junakinje, smeštene u grotesknom univerzumu gde se dobro i zlo jedva razlikuju. „U pitanju je čudovišna, htonska ženstvenost, u nevidljivom vremenu. Začarane, osakaćene, žene obeležene fatalnom sudbinom, daleko od snova i uhvaćene u svoje priče, uz muškarce koji su tu gotovo uvek da potcrtaju tragičnu ženstvenost.“ (iz pogovora Ane Kuzmanović Jovanović)
Elija Koreja je značajna, upečatljiva, originalna i višestruko nagrađivana portugalska autorka koja prvi put pred srpskom čitalačkom publikom rasprostire svoj autentični književni univerzum.
Posle udarca
Dorte Nors je jedan od najsnažnijih savremenih književnih glasova, a najbolji dokaz za to upravo je njena zbirka kratkih priča Posle udarca. Svaka priča je o udarcu: nevidljivom ili vidljivom, unutrašnjem ili spoljašnjem, psihoemocionalnom ili fizičkom. Udarcu koji nam zadaje drugo biće ili društvo i posle kog dolazi do suštinskih promena u čoveku i nepredvidljivih reakcija: od prezrenja oca do ubistva. Kao kad preciznim i snažnim zahvatom karatista ivicom šake iskrcka naređane predmete, tako i ovaj poseban udarac slomi pršljenove emotivne, duhovne ili moralne kičme bića, pa su naši potonji postupci tek posledica krivog srastanja. Priče počinju običnim događajima: odlaskom kod frizera, na jezero, sedenjem s tetkom u poslastičarnici, gledanjem TV-a. S tog sporednog puta Nors nas lagano vodi na glavni, gde duboka duševna stanja jure poput besnih automobila. Taj put treba preći, tim putem treba voziti, i uz to i preživeti.
Dorte se u svojim pričama kafkijanski ne čudi pred čudnim, kao Mopasan voli šokantne krajeve, harmsovski je duhovita, i cinična na autentičan norsovski način. A sve to skupa obavijeno je plavom danskom tugom i čistotom koja istovremeno dira i uznemiruje.
Dorte Nors je majstor kratke proze.
Jelena Lengold
Snažan novi glas evropske književnosti.
Buktrast
U ovoj zbirci priča danaska fikcija pomalo podseća na danski nameštaj: elegantna je i lepa. Dorte Nors ume da opiše tanane trenutke i učini ih nezaboravnim.
Opra
Kratke, kratke priče u uzbudljivoj i snažnoj zbirci priča Posle udarca… govore o uvrnutim i čudnim pojava digitalnog doba.
Vog
Pisati o strahu i smehu zahteva precizan osećaj za doziranje, a Dorte Nors ga ima.
Čikago tribjun
Dorte Nors beleži samo detalje nečijeg života, poput online pretrage… I nudi izuzetan i istinit uvid u to kako svi ti detalji ilustruju našu dušu.
Pablišers vikli
Posle udarca je jednostavno veličanstvena knjiga. Pripremite se da vas oduševi.
Dagbladenes Bureau
Nors prikazuje uznemirujuće svetove ljudi koji ne osećaju da igde pripadaju u trenucima dok pokušavaju da shvate kako je do tog udaljavanja došlo. Posle udarca vas voli i želi da vas nauči, ali će vas i povrediti.
Los Anđeles tajms
Mi smo ti
Nahid prvog dana na univerzitet dolazi u mini-suknji odlučna u nameri da bude slobodna žena. Jer ona je jedina u svojoj porodici, jedina među svih sedam sestara upisala fakultet i jednog dana postaće lekarka. Ona je ponos porodice, pre svega majke, ali ponajviše najmlađe sestre Nure. Nahid, međutim, ubrzo shvata da je sloboda znatno složenija i zahtevnija akcija od skraćivanja suknje i oslobađanja nogu. Vreme je prevrata u Iranu, vreme demonstracija i revolucije. Zajedno s Masudom, svojom ljubavlju, Nahid postaje deo grupe koja se protivi režimu, neslobodama, potčinjavanju. I dok majka svake noći strepi, najmlađa sestra Nura time je potpuno oduševljena. Jer ima li jače strasti od borbe da tvoj život bude nesputan i živ? I imali li ičeg brutalnijeg od sile koja ti se na tom putu ispreči i nahuška iskežene kerove u zatvorima, palacne vatrenim jezicima pušaka i topova?
Posle strahovitih događaja u domovini, Nahid i Masud zajedno s ćerčicom Aram uspevaju da se domognu Švedske. I Nahid i Masud izgubili su u revoluciji život za koji su se borili. I sada se u mirnoj Švedskoj različito nose sa svojom nemirnom unutrašnjom smrću. Masud će se okomiti na ono što je nekad simbolizovalo ideju o novom životu, a zatim svedočilo njenoj propasti – na svoju ženu. I biće nemilosrdan.
Nahid će nasuprot tome dati sve od sebe da učini nemoguće – da vrati ono što je u revoluciji nestalo. Jer za Nahid ne postoji ideja o novom životu, za Nahid se novi život rađa usred i uprkos svim smrtima koje pokušavaju da nas raščine.
Ispričan u jednom, žestokom dahu, roman Mi smo ti jeste priča o odlasku iz domovine i gubitku, isto koliko i o snažnim, ali i bolnim odnosima između majki i ćerki. Neposrednim i razarajućim stilom, Golnaz Hašemzade Bunde postavlja teška pitanja: šta prenosimo svojoj deci i šta dugujemo onima koje volimo.
Već je prva rečenica izuzetno snažna: „Smrt je oduvek bila sa mnom.” Roman koji otvara takva rečenica mora biti razarajuć, pun besa, bola i krivice. Ovo je priča o nasilju i na ličnom i na opštem nivou. Priča o ljubavi prema detetu i mržnji prema roditeljstvu. O slabašnom, ali upornom plamičku nade – iskri života.
Svenska Dagbladet
Pričao o iskustvima tri generacije žena čvrsto vezanim tugom i nasleđem koje majka predaje ćerki, a koje nije moguće izbeći.
Ekonomist
Nahidina ispovest sastavljena je od kratkih i brutalnih rečenica, a njihov rezultat je neopisiv. Autorka se ne plaši da pokaže sve što nije lepo i daje nam zadivljujuću priču o smrti, nacionalnom identitetu i majčinstvu.
Cirkus rivju
Jezikom koji je poput poezije, autorka gradi priču tako da podseća na pismo majke ćerki, ispovest puna bola i ljubavi u kojoj Nahid pokušava da verbalizuje ono za čim najviše žali, ali i da svojoj ćerki podari odgovore na sva pitanja koja je imala, ali ih nikada nije postavila.
Literari rivju
Kakva knjiga! Skoro da je nemoguće opisati je! S jedne strane tu je zaplet, s druge atmosfera… Ovaj roman nam iz prve ruke pokazuje kako je biti izbeglica i s nama deli osećaj istrugnutosti iz sopstvenog života. Priča je u potpunosti ogoljena, jasna i hrabra. I na sreću, pokazuje da je želja za svetlijom budućnošću neuništiva.
Femina
Autorkin psihološki uvid je oštar poput noža, što njene junakinje i junake čini izuzetnim i nezaboravnim. Ovo je roman čiji intenzitet poziva na čitanje iz prve. I ovo je jedan od romana koji će svoje čitaoce lupiti posred čela i to na najbolji mogući način.
Ilta-Sanomat
Dendriti
Dvadesetih godina XX veka, u grad Kamden, u Nju Džerziju, stiže Grk Adonis Kabanis džepova gladnih američkog sna. Iz istog grada, dvadeset godina kasnije, zapucaće prvi američki serijski ubica, a četrdeset godina nakon toga počinje roman Dedriti, i to u školskom toaletu gde se sreću dve devojčice, jedna uplakana, druga besna. Kamden se od grada koji obećava s početka veka pretvorio u skupine zatvorenih fabrika, siromašnih četvrti i oronulih kuća. U jednu od njih, jedne noći, neće se vratiti mladi, razjareni Pit, a narednog jutra njegova majka Luiza umreće od brige i tuge. Dvanaestogodišnja Mini tako će ostati siroče i sasvim slučajno postati deo porodice svoje školske drugarice Lete. I to baš u trenutku kada Letin očuh, Bejzil Kabanis, praveći večeru počinje da se pita gde je i kad pogrešio, pa je sve pošlo naopako…
Onako kako se granaju dendriti, vijugaju se i prepliću životi junaka i junakinja ovog upečatljivo ispripovedanog romana koji govori o nekoliko generacija imigranata i nikad dosanjanom snu o srećnom životu.
Dendriti su roman o večitoj dijaspori, propuštenim prilikama i pogrešnim izborima, ali i o nadi da nas negde čeka bolji, naš život, potrebi, najvećoj od svih – da pripadamo mestu koje će nam pružiti sigurnost.
Roman je dobio Nagradu za književnost Evropske unije.
Tata mora da jede
„Mari Ndiaj je ovom dramom zasekla u srž problema: problema (mnogih) crnih došljaka iz nekadašnjih francuskih kolonija u Africi u Francusku, „metropolu”, došljaka školovanih u najboljem duhu francuskog jezika i francuske kulture koji nailaze na ravnodušnost, pa i neprijateljstvo starosedelaca, na njihovu odbojnost, strah ponekad, predrasude redovno. (…)
No komad Tata mora da jede nije sociološki, aktivisticki komad u žanru angažovanog pozorišta.
Pre bi se reklo da je to komad o intimnoj drami jedne porodice – u osnovi, porodični odnosi u njoj mogli bi biti isti i da nije razlike u boji kože njenih junaka. Tata-crnac ostavio je Mamu-belkinju sa dve sasvim male ćerčice (o da, Mari Ndiaj takvu okolnost vrlo dobro poznaje – i njen otac je napustio njenu majku, nju i Francusku kad joj je bilo samo godinu dana).”
Iz pogovora Jelene Stakić
Tata mora da jede je prvi komad jedne žene izveden za vreme njenog života u starom i cenjenom pozorištu Komedi fransez.
Promocija knjige „Tata mora da jede“ u Ateljeu 212
Stvari koje padaju s neba
Teta Ana je dobila na lotou. Kakva slučajnost i kakva sreća! Ali onda joj je s neba pala još jedna pobeda, isto loto samo različiti brojevi. Kakva slučajnost i kakva nedoumica. Zašto baš ja, pita se teta Ana,i šta sad? Teta Ana je spavala pune tri nedelje od šoka.
S neba je pao grumen leda. I pogodio mamu u glavu dok je sadila jagode u svojoj bašti. Kakva nesrećna slučajnost. Da li je moguće da i takve stvari padaju s neba, pita se tata. Zašto baš moja mama, želi da zna osmogodišnja Sara.
Ribara Hamiša Makaja grom je udario čak tri puta. Tri puta je Hamiš imao tu nesreću da baš njega pogode stvari koje dolaze s neba, i isto je toliko puta Makaj imao sreću da preživi.
Ahavin roman neobična je hronika srećnih i nesrećnih slučajnosti koje mogu zadesiti svakog
čoveka, i istovremeno nežan priručnik o tome kako se nositi s pojavama na koje nemamo nikakvog uticaja.
Stvari koje padaju s neba jeste tužna priča donesena na iznenađujuće duhovit način, bez patetike, bez zapadanja u očaj. Roman koji će vam dozvati suze u oči i osmeh na lice.
Jednostavna zadovoljstva
Kao i roman Dve ozbiljne dame, i priče i drama Džejn Bouls jesu izraz njene genijalnosti. Genijalnost Džejn Bouls obuhvata i književni talenat i umetničku prirodu i ekscentričan život. Ali, iznad svega, ona leži u neuporedivoj originalnosti delovanja na čitalačku svest, u snažnoj autentičnosti reči i hrabrosti da se bude slobodna.
„Njen neveliki, ali zati savršen književni rad čini zasebnu planetu… Te prve kritike samo potvrđuju ono što su vatreni obožavaoci Džejn Bouls oduvek znali: ona je zanemareni genije.“
Njujorker
„Jedna od najboljih modernih prozaistkinja. Nijedan drugi pisac nije u stanju da tako dosledno stvara tako kvalitetna i nesvakidašnja dela, a nesvakidašnje je neizostavan sastojak velike umetnosti. Džejn Bouls pruža nam, skoro bez izuzetka, taj najređi od svih užitaka.“
Džon Ešberi
„Zavidim čitaocima koji još nisu pročitali Džejn Bouls, kao i ljudima koji tek treba da pročitaju Mensfildovu ili Vulfovu i koji će tek doživeti ushićenje i šok i otkrovenje čitajući ta jedinstvena klasična dela.“
Ali Smit
Prilog istoriji radosti
Ugledni, imućni gospodin u godinama pronađen je obešen u svojoj velelepnoj vili. Skoro sve upućuje na to da je reč o samoubistvu, ali mladom Policajcu jedan skoro neprimetan trag pobuđuje sumnju. Naslućujući da je ipak reč o ubistvu, Policajac sprovodi ličnu istragu koja će ga odvesti do neobične, narandžaste kuće pod praškim brdom Petšin. U kući žive tri ugledne gospođe, Dijana Adler, Birgit Strather i Erika Ajs, ali one trenutno nisu tu, na jednom su od svojih mnogobrojnih proputovanja. Ko su tri obrazovane i odlučne gospođe koje govore nekoliko jezika, imaju svoju filmsku kompaniju, drže preskupe časove joge i kreativnog pisanja? I ko je Ingrid Vizental, čija se senka nadvija nad svim događajima?
Prilog istoriji radosti se iz krimi priče pretvara u potresno svedočanstvo o sudbini napastvovanih devojaka u različitim zemljama sveta u proteklih sedamdeset godina, u miru jednako kao i u ratu. Fikcija i faktografija smelo se prepliću u ovom silovitom, potresnom i pre svega istinitom romanu, koji XX vek proglašava vekom žrtava.
Može li pravda biti zadovoljena ukoliko su zločinci pošteđeni pred zakonom samo zato što su ratni pobednici, bogataši, ugledni političari – samo zato što su muškarci? Koliko još nasilja i ratova treba da pustoši svetom dok nas patnja konačno ne učini humanijim?
Možda odgovor imaju samo laste, prave junakinje ovog romana, slobodna, hrabra, požrtvovana i nenasilna bića koja, upravo zbog toga, jedina znaju šta je istinska radost.
„Književnost za mene predstavlja poslednje utočište gde se još može reći istina. Ono što istoričari ili političari imaju da kaži, više me ni najmanje ne zanima.“
Ratka Denemarkova
„U formi kriminalističkog romana koji kombinuje stvarne događaje i fikciju, ’Prilog istoriji radosti’ je žestoka osuda svih oblika nasilja nad ženama svuda u svetu.“
Gardijan
Gospođa Berg
Mladi Mario zaljubljuje se u svoju susetku sa drugog sprata, gospođu Berg, misterioznu ženu u lepršavim haljinama. Razmišljanja o gospođi Berg i razgovori s njom, za nju bezazleni, a za dečaka razlog neprestanog preispitivanja sopstvenih osećanja, ispunjavaju veći deo Mariovih dana, a noći fantaziranja o lepoj susetki, čijoj privlačnoj snazi dečak bezuspešno pokušava da se odupre. Kroz pripovest u kojoj se događaji polako i nenametljivo razotkrivaju, uvek u senci unutrašnjih previranja aktera, odrasta i glavni junak u stalnom pokušaju da razume i prihvati ono što čini život: ljubav, izdaja, tajne, otuđenost, razočaranje u idele, smrt bližnjih.
Cela priča u rukama je samo jednog junaka, i iz te jedinstvene muške perspektive Soledad Puertolas promišlja najdublje i najtananije odnose sa ženskim junakinjama kojima je protagonista okružen, s majkom, sestrom, ženom i ćerkama, što čini okosnicu ovog romana koji je sav od nagoveštaja, traganja i intimnih spoznaja. Među svim ženskim likovima izdvaja se upravo nedokučiva gospođa Berg, predmet divljenja i tajnih čulnih ekstaza, intimni putokaz za sve kasnije odnose glavnog junaka sa ženama, vrsta orijentira i ideal prema kom se meri i s čim se upoređuje sve.
„Soledad Puertolas je još jednom pokazala s kakvom se lakoćom snalazi na polju emocija, njena potreba da rasvetljava unutrašnje biće, njegovo svevremeno traganje i egzistencijalističko pomirenje, njen stil, jesu odraz umetničke zrelosti i svega onog što čini dobru književnost… Pročišćena proza, suštinska, s poetskim nijansama, i pokojim komičnim elementom.“
El Mundo
„Gospođa Berg je pravo čudo književne prirodnosti. Soledad piše u stilu koji se i očekuje od velikih romanopisaca, čije su jedino sredstvo svakodnevne reči… Pročišćen, precizan stil… Soledad je oduvek pisala o krhkosti, da na ovom svetu nema ničega što bi sprečilo da čovek ne bude povređen. …Unutrašnji realizam ovog veličanstvenog romana, ocrtava konture modernog čoveka, sa svim njegovim sumanutim idejama i patnjama, potragom za spokojem, njegovim vekovnim umorom.“
El Pais
Seksualni život ružne žene
Ružna žena Žusijanara, glavna junakinja romana, u potrazi je za ljubavlju. Kao i svako ljudsko biće, doduše. Poduhvat osuđen na propast? Lepoticama to sigurno polazi za rukom. Ili možda i ne? Šta je to ljubav i ko je lep, a ko ružan? Ko sme, zna i može da da odgovor na ta pitanja?
Nema mnogo detalja i Žusijanarinoj ružnoći, osim što se zna da je debela, i da joj zbog skupih krema koje se reklamiraju u novinama rastu dlačice po licu. Mnogo se više govori o mislima i osećanjima koje joj etiketa „ružne” donosi i posledicama koje mladu psihu imaju savremeni pojmovi lepote, iskrivljeni, pomodni, neprirodni. Pišući roman u formi naučnog rada, Tažesova duhovito progovara o prijatnim i neprijatnim doživljajima svoje junakinje: o njenoj spoznaji vlastite ružnoće, defloraciji, kratkoj vezi s netalentovanim slikarom ili prodavcem kome su trebali sati da istraži njene bujne grudi… Veoma precizno, uz raskošan smisao za humor, pogađa u srž sumorne svakodnevice. Svoje čitateljke i čitaoce Tažesova i te kako ume da nasmeje, ali ih, istovremeo, i to veoma nenametljivo, tera na razmišljanje.
I dok seksulani život ružne žene nije nimalo neuzbudljiv, iako skoro svi odbacuju Žusijanaru, za čitaoce je nemoguće da ne budu uz nju do samog kraja. Jer, kako sama autorka kaže: „Ružna žena je stanje duha kroz koje svaka od nas prolazi”.
Neodoljivo luckasta, Klaudija kroz svoje očaravajuće likove ogoljava ludosti koje su u svima nama.
Dnevni list O Globo
Čitalac ne može da se ne smeje naglas tokom čitanja. Uspeh Tažesove je u tome što ume da izmami iskren i solidaran smeh, prožet razmišljanjima o borbi protiv društvom nametnutih uzusa.
Dnevni list O Estado de São Paulo
Klaudija Tažes pokazuje neverovatnu sposobnost da iz srži ljudske nesreće iskopa tračak sreće.
Sintija Moskovič, spisateljica
Uzgoj južnog bilja Mičurinovom metodom
Ovu psihodeličnu i jezički veoma disciplinovanu prozu književna kritika u Poljskoj jednoglasno je okarakterisala kao „osveženje na zagušljivoj literarnoj sceni”. Priče Veronike Murek su o svakodnevnom životu koji je, međutim, predstavljen na iščašen način, uz obilato korišćenje nadrealnog, čime se turobna svakodnevica obavija oreolom neverovatnog. Apstraktne kratke forme na kojima su priče građene zapravo su savršeno osmišljeni delići alternativne i groteskne stvarnosti, pune apsurdnih situacija, dijaloga i likova.
U zbirci priča „Uzgoj južnog bilja Mičurinovom metodom“ Veronika Murek žestoko se poigrava sa savremenim mitovima, tradicijom, religijom i sujeverjem.
„Ko treba da posegne za knjigom: ljubitelji apstrakcije, crnog humora, književnosti na granici jave i… umišljanja; obožavaoci književnog, ali sočnog jezika i oni koji se suprotstavljaju opšteprihvaćenim šablonima.
Ko treba da je izbegava: čitaoci koji očekuju klasičnu formu priče (kako bog zapoveda – sa uvodom, razradom i zaključkom) i oni koji u književnosti traže jasnu poruku ili, ne daj bože – pouku.”
Natalija Šumska, kotnakrecacz.pl
„Knjiga Veronike Murek nema slabih tačaka. Ova nesvakidašnja proza je jezički savršena i vrlo inteligentna. Glas njene autorke kao da dolazi iz drugog sveta – u najpozitivnijem smislu.
Kratko, gusto i sadržajno – svaka reč na svom mestu, svaka druga rečenica snažna i izazovna kao aforizam. A sve obavijeno aurom začudnosti, iako priče opisuju običan život.”
Darijuš Novacki, Gazeta viborča
„Veronika Murek ukršta stilove i pravi mozaik od dečjeg, narodnog i reporterskog narativa, nekad okrutnog, nekad poetskog, nekad apsurdnog – ali uvek utišanim glasom, kao da narator beži od čitaoca. Njene priče su veoma zahtevna književnost, nešto poput rebusa ili zagonetke – čitalac mora biti veoma koncentrisan da bi pratio naratora.”
Agnješka Drotkjevič, Instutut ksjonški
