Roman Da li je majka mrtva drugo je delo norveške autorke Vigdis Jurt (1959) koje se pojavljuje na srpskom jeziku. Prethodio mu je roman Nasleđe čija je tema trauma žene koju je otac seksualno zlostavljao u detinjstvu. U romanu Da li je majka mrtva ponovo se susrećemo sa porodičnom idilom u ibzenovskom smislu: prisustvujemo otkrivanju tajne koja deo članova porodice drži na okupu dok druge progoni. Prošlost, živa i nemilosrdna, čini da glavna junakinja uporno traži suočavanje sa majkom ne bi li se oslobodila teškog tereta. Johana Hauk je likovna umetnica od oko šezdeset godina koja se posle tri decenije provedene u SAD vraća u Norvešku, u rodni grad, pošto je dobila poziv jedne galerije da održi retrospektivnu izložbu.
Odlučila sam da se vratim kući, i dalje to nazivam kućom, makar privremeno, do otvaranja izložbe. Nisam im se javila, zašto bih. Izdala sam kuću u Juti, a u svom rodnom gradu iznajmila stan u novom naselju kraj fjorda, s krovnom terasom koju sam mogla da koristim kao atelje, to mi je omogućila udovička penzija. Živim u istom gradu kao i majka, četiri i po kilometra daleko od nje (15)
Johanin muž Mark, zbog kog je svojevremeno napustila mladalački brak, preminuo je, a njihov sin Džon je otišao svojim putem. Johana sada želi da se još jednom susretne sa majkom ne da bi izgladila sukobe iz prošlosti, već da bi se suočila sa njom i da bi se oslobodila unutarnjih slika kojima je opsesivno iznova stvara. Potrebna joj je potvrda uspomena koje govore o majci kao nesrećnoj ženi koja se u jednom trenutku zauvek povinovala diktatu muža i malograđanske okoline i postala sopstvena senka, hladna i nedodirljiva. Leva podlaktica izbrazdana ožiljcima od žileta koju pamti za Johanu je trag nekadašnje majčine potrage za slobodom i istovremeno svedočanstvo o sopstvenom mentalnom zdravlju, istinitosti svoje spoznaje, do kog stiže tek u dramskom i dramatičnom vrhuncu romana.
Patrijarhat je nemilosrdan prema majkama i kćerkama, a naročito prema njima zajedno. Ne samo da nijednoj od njih ne dozvoljava da diše, već uzrokuje da to one same brane jedna drugoj. To bi mogao biti najkraći sažetak ovog romana. Johana Hauk ima mlađu sestru Rut koja brine o majci i vodi računa da joj se starija kći ne približi. Kada Johana zazvoni na vrata stana osamdeset petogodišnje majke a starica ih otvori i sa strahom zalupi, Rut šalje sestri opominjuću, skoro preteću poruku. Rut je, čini se, na majčinoj strani – ostala je uz nju i ispunila glavne zahteve malograđanske sredine: udaja, sređen život, nikakvi skandali. Za razliku od Johane koja je napustila muža da bi otišla u neizvesnu budućnost umetnice, potom u jednom trenutku izložila radove koji su porodicu skandalizovali i koja se, povrh svega, nije pojavila na očevoj sahrani. To su sve razlozi za upornu majčinu ćutnju koja mori Johanu. Otac, mrtav u sadašnjosti priče, i te kako je živ u sećanjima naratorke i delatan u odnosima sestara i majke. Jer, ovo je naizgled priča o trouglu koji čine majka i dve kćeri, ali je u stvari reč o kružnici u čijem je centru otac koji im nameće nemogući zadatak da oforme savršen oblik. Patrijarhat u kom su žene i mladi muškarci u vlasti Oca.
Slika majke je ambivalentna – to je ključno mesto do kog naratorka, Johana, stiže u kreiranju priče o svojoj majci i o sebi samoj. Majka zna sve o nama i zato je odnos prema njoj uvek dvostruk, opterećen, kaže Johana. Majka o kojoj ona govori ovde je majka uopšte, njena majka i ona sama, dakle, figura kojoj je priroda namenila jednu ulogu a društvo je na to dodalo svoje breme. Johana primećuje da u američkim filmovima „za dobro raspoloženje“ često nema majke, jer ona izaziva duboka i oprečna osećanja, a to je nepoželjno za takav žanr. Majka je tegoba i u ozbiljnoj književnopsihološkoj analizi: „kada u Ibsenovoj drami majka ima centralan položaj najčešće je ono što se naziva lošom majkom” (293-4). U feminističkim razmatranjima materinstva naglašava se dvojni položaj majke: kod Doroti Dinerstin, na primer, ona je izvor topline, utehe i zadovoljenja potreba, ali i strašna vladarka, zavodljiva sirena; Nensi Čodorov govori o reprodukciji materinske uloge koja generiše psihologiju i ideologiju muške dominacije u društvu; pesnikinja Adrijen Rič je suparništvo između majke i kćerke odredila kao kulturnu činjenicu, proizvod patrijarhalnog vaspitanja. Zato je i odnos majke i kćerke u književnosti i umetnosti sam po sebi dragocena tema koja otvara mnogo pitanja, a Vigdis Jurt je nemilosrdno direktna u njihovom postavljanju. Njena naratorka je analitična i hrabra, a snaga onog što pripoveda nije samo u psihološkoj preciznosti, već mnogo više u utisku da je reč o doživljenom, proživljenom. Johana je takođe majka i zato je njen glas autentičan:
Žena rodi dete i ne zna kako da izađe nakraj s tim bespomoćnim bićem koje joj leži u naručju i zavisi od nje, od njene sposobnosti da izađe nakraj s njim. A kako da izađe nakraj s njim kad ne može da izađe nakraj sa sobom? Dete postaje teret, dete postaje nemogući izazov, jer kako da nosiš taj teret, dete, kad ne možeš da nosiš ni dete koje si bila, koje svima nama živi u telu, a pogotovo onom ko je majku izgubio tako rano da je se jedva seća, pa zato i nju nosi u telu, kao rupu, a zapravo svi u telu nosimo majku kao rupu, veliku ili malu, živu ili mrtvu, i trudimo se da popunimo tu rupu kako bismo sami preživeli, ili zbacimo majku s leđa pa umesto nje, ako mislimo da imamo snage, nosimo krivicu zbog toga što smo je zbacili. (259)
Naratorka romana je umetnica, slikarka, i jedno od njenih ogrešenja o porodične zapovesti u malograđanskom društvu jeste izložba u kojoj je ogolila odnos deteta i majke. U poruci koju joj sestra šalje kao razjašnjenje majčinog odbijanja da je vidi i da komunicira s njom nabrojani su svi razlozi prekida i skiciran patrijarhalan i malograđanski pogled na svet:
Ti očigledno ne razumeš koliko si bola i tuge nanela svojoj porodici onim tvojim grotesknim slikama. Nikada nisi pokazala ni najmanju zahvalnost zbog svega što su ti majka i otac pružili i što su činili za tebe tolikih godina, zbog bezbrojnih poklona koje ti je majka davala godinama, pre nego što si uzela za shodno da napustiš muža i roditelje ‒ naprotiv, karikirala si ih na duboko uvredljiv način samo da bi bila zanimljiva, okitila si se lošim detinjstvom zato što „umetnica” to mora da ima. Šta misliš, kako je bilo ocu i majci posle izložbe Dete i majka u Grotvejtu? Majka nije smela da izađe iz kuće pola godine zato što je primećivala tuđe poglede i ogovaranje, a nije imala način da se zaštiti. Ukrala si majčin život i svetu ispričala priču o majci za koju nema osnova, ali ljudi ne mogu znati kako ti sve izobličavaš da bi se uklopilo u tvoj životni cilj, ne misleći na to da su ciljevi drugih ljudi jednako vredni. I nisi došla kad se otac razboleo, nisi došla na očevu sahranu (272)
Ova poruka je naratorki potvrda da je odbačena zbog osećanja krivice koje nema veze sa njom samom već sa roditeljskim kompleksima i strahovima, zbog čega je sloboda da bira svoj sopstveni put za njih i za sestru predstavljala uvredu. Johana to zna i pre nego što Rut otvoreno reaguje porukom, i takođe zna da njena sestra ne može da razume pravu pozadinu njenog odbacivanja.
Moja sestra ne zna šta se dešava između majke i ćerke kad ćerka ne želi da vodi zadati život, već slobodan život. Majka tad mora da se bori protiv ćerke, a ćerka mora da se bori protiv sopstvene strašne ličnosti, tada su majka i ćerka povezane bolom i gnevom, i to je pitanje intimnosti, ne ljubavi. (191)
To je bitka za moć i kontrolu koja se rađa usled duševne i fizičke ogoljenosti majke i kćerke u društvu koje im nije naklonjeno. Ipak, najupadljivija u ovoj poruci jeste reakcija na umetničko delo, pokušaj ograničavanja ne samo ljudske, već i umetničke slobode. Dok je porodica, prema sestrinom viđenju, Johanin rad shvatila kao direktan prepis stvarnosti i jeftino utilitarno iskrivljavanje istine, naratorka nas upozorava na to da “istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača.” (280) Kao što slutimo, u dramskom okršaju na kraju majka će otkriti lanac reakcije – ono što ju je uvredilo nije samo njen lični odnos prema delu, već mnogo više strah od onoga šta drugi misle o njemu i odnosu koji navodno otkriva.
„Majčina misterija je moja misterija i zagonetka mog života, i osećam da samo ako se približim njoj mogu doći do nekakvog egzistencijalnog rešenja.” (325) Šta je ta velika tajna koju Rut i majka skrivaju, a Johana uporno želi da otkrije, prizove, osvesti? To je razočarana, depresivna majka koja je pokušavala da kroz smrt pobegne iz života u kom se obrela, a potom žena koja je odustala od bega i sebe, naizgled se pomirila sa svetom, a u stvari samu sebe zatomila. „Majka je bila odsečena od svojih istinskih osećanja i usvojila je fraze, naučene formule i konvencionalne gestove: Ko kupuje sve što vidi, posle se kaje i stidi.” (270) Prazne reči, to je ono što od početka romana Johanu najviše uznemiruje. Ona želi da dopre do majke koja je sekući vene žiletom htela da se oslobodi, da prodiše: “Koliko volim svoju majku u kupatilu sa žiletom, moju nekadašnju očajnu majku.” (352) Johana traga za osećanjem koje je majku vodilo preko granice života, ali ju je istovremeno i činilo živom, pobunjenom. Crvenokosa žena, vatra iz Hamara, to je lajtmotiv majke od početka romana, da bismo vremenom shvatili da je ne samo njen pogled hladan, već da je i ona sama ledena, nedokučiva, najzad – nepostojeća kao osoba.
Johana je bila dete kada je našla iscepanu kartu za Jeloustoun u jednom pravcu i sačuvala je kao dokaz kontrole koju je otac uspostavio nad majkom. Pošto je Johana otišla, majka i druga kći zatvorile su porodični krug pred bludnom kćeri i zauvek se zaključale koristeći kao vrhunski izgovor to što se nije pojavila na očevoj sahrani.
Pokušala sam još jednom posle očeve sahrane, kad mi je Rut u svom optužujućem es-em-esu saopštila koliko je majku povredilo to što nisam došla, smrtno ju je povredilo, tada sam napisala pismo majci o svojoj teškoj životnoj situaciji, Mark je bio veoma bolestan a Džon imao samo petnaest godina, ali takođe sam oprezno nagovestila i da je otac sigurno bio zahtevan muž, strogi patrijarh koji je nametao svoju volju uvek i u svemu, koji je strahom vladao svojim okruženjem, i ona se snažno pobunila protiv toga. Otac je bio najbolji muž koji je žena mogla da ima, trebalo bi da budem zahvalna zbog toga što je otac bio kakav je bio, ništa mu se ne može zameriti, kako se usuđujem (315)
Majčina reakcija je odbijanje da se suoči sa onim okolnostima i osobama koje su joj oduzele pravo na sopstveni život – sa mužem i sobom samom. Otud je i naslov knjige ironičan. On se ne odnosi samo na prvobitnu zapitanost Johane u vezi sa majčinom ćutnjom i na pomisao da ona možda nije (više) živa, već i na činjenicu da je majka tako “pripitomljena”, uzapćena i slomljena u stvari odavno mrtva. Da odavno već ne postoji, osim u umu svoje prve kćeri koja opsesivno stvara sadašnjost od naslaga prošlosti.
Ali prošlost nije mrtva, nije čak ni prošlost! To Ibsenovi likovi misle, da mogu ostaviti prošlost iza sebe, a iznova se pokazuje da to nije moguće! Majku bez sumnje pohodi prošlost, s vremena na vreme, ako nikako drugačije onda nehotice, noću, Jeloustoun u Montani i svi snovi koje je morala da napusti zato što su očevi snovi uvek imali prednost. (324)
Tema koju Vigdis Jurt obrađuje u ovom romanu izazovna je i teška, a način na koji je predstavlja pojačava teskobu prikazane situacije. Autorka primenjuje govor prvog lica, tako što naratorka zamišlja različite situacije u kojima se majka nalazi i pripoveda ih kao da se to zaista zbiva, mada je sasvim jasno da je reč o izmišljanju, o konstrukciji. Naratorka se postepeno sa tačke udaljenog posmatrača uključuje u samu radnju i utiče na dalje događaje. Sa gledišta čitaoca to se dešava relativno kasno, ali je prethodni postupak imao za cilj da nas uvuče u svest naratorke i da izazove identifikaciju sa njom. Mi postajemo Johana u trenutku kada ona odlučuje da uđe u majčinu zgradu, da pozvoni majci na vrata, kada prati nju i Rut na groblje i u završnoj sceni kada konačno ulazi u majčin stan i kada pripovedanje prelazi u dramu. Nije nam lako, jer ovaj metod zahteva visok stepen identifikacije sa pripovedačicom, a svako trezveno čitanje traži odmak, istovremeno uživljavanje i distancu. Sama naratorka je duboko analitična i sklona samoispitivanju. Situacije koje bi ravnodušnom posmatraču delovale shvatljive ili čak nezanimljive, predstavljene su onako kako se samo ranjenom protagonisti mogu ukazati – kao nerazumne, neprihvatljive, nepravedne. Postavljajući čitaoce u središte upornog, opsesivnog, očajničkog traganja za tajnom, za majkom, za sobom samom i ranom koja se prenosi iz generacije u generaciju, Vigdis Jurt opterećuje čitateljku bolom i tegobom koje sama junakinja nosi i kojih se na kraju oslobađa. Čitateljka (ili čitalac) ostaje zamišljena nad onim što se upravo odigralo, dostiglo vrhunac i primirilo, s pitanjem o sebi samoj. Ako bismo na sopstveni doživljaj primenili kriterijum Johane Hauk da “istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača”, sigurna sam da bi većina čitalaca potvrdila da je ovaj roman istinit, bolno istinit.
Biljana Dojčinović
