Malo je ili nimalo knjiga kod nas o tome kako je pola čitave ljudske populacije živelo u staroj Grčkoj. Znamo da je ženama u antici mesto bilo u kući, da nisu imale prava da učestvuju u javnom životu, i da su, spram tadašnjeg određenja njihovog ponašanja i intelektualnih predispozicija, bile svrstavane u isti skup s decom i životinjama. Ali da li je tako bilo u svim delovima grčke civilizacije? Da li je i u ovom pogledu čudesna Sparta bila posebna? Šta su zaista radile Spartanke dok su im muževi provodili život po agogama ili u ratu? Je li Likurg izdao naređenje da se ženska novorođenčad bacaju niz litice Tajgeta? Da li su sestre jele isto koliko i braća i s koliko se godina postajalo suprugom? Kakav je bio odnos društva prema preljubi i silovanju? Jesu li žene u Sparti zaista bile nemi i nevidljivi deo društva? Ova knjiga neophodna je kao još jedno snažno svetlo koje moramo uključiti u ogromnoj sali istorije u kojoj su mnogi delovi i dalje u tami, ako verujemo u ono Historia magistra vitae est.

„Ako je spartanski patrijarhat stvorio model snalažljivosti u dosta dugom trajanju, onda su Spartanke u takvom društvenom modelu morale ostvariti nešto što sam nazvala nadsnalažljivošću: to je podrazumevalo odlično razumevanje društva, njegovih pravila i njegovih nedoslednosti.”
Svetlana Slapšak