Ima nečeg u mačkama što ih čini posebnim među svim drugim bićima.
Posebne su same po sebi i zato što posebnim čine naš život. Nije da je njima posebno stalo do toga, zna svako ko je ikada imao mačku (pardon – koga je mačka odabrala), ali uprkos tome ili baš zbog toga mačke su obožavane oduvek (i one to i dan-danas pamte, rekao je neko). Umetnost je puna mačaka. No nisu baš toliko česte autobiografije kao što je „Moj mačkoljubivi život” Svetlane Slapšak. Sama autorka precizirala bi žanr kao spoj autobiografije i mačjih biografija, naravno u korist maca. Očito da ne postoji period niti mesto u njenom životu bez mačaka: da li onih u kući, ili na ulici, u parku, ili onih koje je upoznala kod prijatelja, bilo da je u Atini, Beogradu, Parizu ili Ljubljani; i očito da za to postoji dobar razlog. Jer sve te mace, junakinje i junaci ove knjige, učile su autorku izvesnoj mudrosti, mirnoći i ljubavi onda kad je svet ostajao i bez mudrosti i bez ljubavi, zavrtložen u nemiru mržnje.
Opisujući svoj život, Svetlana Slapšak pružila je i uvid u neke od najvažnijih događaja koji su nas tamneli u prošlom i ovom veku i njena autobiografija je u tom smislu još jedan reflektor neophodan da se te tame razbiju. Čitanje ove knjige je i poput podešavanja podsetnika da nas opomene u pravom trenutku, onda kad krenemo da ponavljamo greške. A to što su svi ti događaji i čitav jedan bogat autorkin život ispisani u ritmu mačjeg predenja, samo je još jedno priznanje posebnosti.
Jer ima nečeg u mačkama.