Ani Erno (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost.
Еrno je rođena u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti. Do 2000. godine predavala je književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno.
Književnu karijeru počinje 1974. s Les Armoires vides, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu Renodo za roman La Place.
Teme o kojima piše jesu klasna podela, feminizam, društveno i kolektivno biće, a delo joj je zasnovano na produbljenim psihološkim i sociološkim uvidima. U kasnijim romanima sve se više okreće autobiografskom u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije.
U romanu Les Annes, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od završetka Drugog svetsko rata do kraja 20. veka, i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade Margaret Diras, Fransoa Morijak, Strega.
Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“.
Knjige ove autorke
-
Jednostavna strast
„Od septembra prethodne godine nisam ništa drugo radila osim što sam očekivala jednog čoveka da mi telefonira i dođe kod mene.”
Glavna junakinja je profesorka, živi u predgrađu Pariza, u srednjim je godinama. Ima vezu sa oženjenim muškarcem, strancem na službi u glavnom gradu Francuske, ukoliko bi se malo . . .
-
Događaj
„Trudna sam. Užas.”
Zapisala je studentkinja u svoj dnevnik, u Ruanu, 1963. godine. Reći roditeljima je nemoguće, zadržati
dete tek je nezamislivo. Vanbračna trudnoća za devojku iz radničke porodice poput njene, u malom gradu
kakav je njen rodni grad, predstavlja kraj: porodica će biti trajno obeležena sramotom, a . . .
-
Jedna žena
U ovoj knjizi, koja nije ni biografija, ni roman, već „možda nešto između književnosti, sociologije i istorije”, kako sama autorka kaže, ćerka piše o majci, žena o ženi, književnica o istini.
Majka je zakon univerzuma odrastanja ispunjen čistim osećanjem, koncentrisana želja da se ćerki pruži drugačija . . .
-
Zaposednutost
U ljubavi uvek mora da postoji makar mikrodoza ljubomore, inače to nije ljubav. Kažu. Ali šta je u stvari ljubomora? Dokaz, deo karaktera, nesigurnost, društvena norma? Ili ovde uopšte nije reč o tome…
Ona je njega ostavila posle šest godina, jer nije htela da žive zajedno, nije htela da žrtvuje slobodu osvojenu . . .
