Ani Erno (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost.

Еrno je rođena u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti. Do 2000. godine predavala je književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno.

Književnu karijeru počinje 1974. s Les Armoires vides, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu Renodo za roman La Place.

Teme o kojima piše jesu klasna podela, feminizam, društveno i kolektivno biće, a delo joj je zasnovano na produbljenim psihološkim i sociološkim uvidima. U kasnijim romanima sve se više okreće autobiografskom u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije.

U romanu Les Annes, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od završetka Drugog svetsko rata do kraja 20. veka, i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade Margaret Diras, Fransoa Morijak, Strega.

Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“.


Knjige ove autorke

  • Nisam izašla iz svoje tame

    Roman koji ispisuje ćerka, u kom se prepliću stvarnost teških bolničkih dana s majkom, koja boluje od Alchajmerove bolesti, i slike iz detinjstva i mladosti, kad je majka bila autoritativna figura koja pruža ljubav i zaštitu. Kao da su zamenjene uloge koje u unutrašnjoj predstavi sopstva nikada ne mogu biti . . .

  • Sećanje na devojku

    Sećanje na devojku čini se kao deo koji je nedostajao da bi se sklopila autofikcionalna slagalica dela nobelovke Ani Erno. U ovom romanu ona se vraća u daleku 1958. godinu, u dan kada je doživela prvo seksualno iskustvo, zapravo traumu koja će je gurnuti ka depresiji i poremećaju ishrane.

    Trebalo je da . . .

  • Godine

    Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno . . .

  • Jednostavna strast

    „Od septembra prethodne godine nisam ništa drugo radila osim što sam očekivala jednog čoveka da mi telefonira i dođe kod mene.”

    Glavna junakinja je profesorka, živi u predgrađu Pariza, u srednjim je godinama. Ima vezu sa oženjenim muškarcem, strancem na službi u glavnom gradu Francuske, ukoliko bi se malo . . .

  • Događaj

    „Trudna sam. Užas.”

    Zapisala je studentkinja u svoj dnevnik, u Ruanu, 1963. godine. Reći roditeljima je nemoguće, zadržati
    dete tek je nezamislivo. Vanbračna trudnoća za devojku iz radničke porodice poput njene, u malom gradu
    kakav je njen rodni grad, predstavlja kraj: porodica će biti trajno obeležena sramotom, a . . .

  • Jedna žena

    U ovoj knjizi, koja nije ni biografija, ni roman, već „možda nešto između književnosti, sociologije i istorije”, kako sama autorka kaže, ćerka piše o majci, žena o ženi, književnica o istini.

    Majka je zakon univerzuma odrastanja ispunjen čistim osećanjem, koncentrisana želja da se ćerki pruži drugačija . . .

  • Zaposednutost

    U ljubavi uvek mora da postoji makar mikrodoza ljubomore, inače to nije ljubav. Kažu. Ali šta je u stvari ljubomora? Dokaz, deo karaktera, nesigurnost, društvena norma? Ili ovde uopšte nije reč o tome…

    Ona je njega ostavila posle šest godina, jer nije htela da žive zajedno, nije htela da žrtvuje slobodu osvojenu . . .