Inventar, Karmen Marija Mačado, priča iz zbirke „Njeno telo i druge žurke”

Jedna devojka. Ležale smo jedna pored druge na memljivom tepihu u podrumu. Njeni roditelji su bili na spratu; rekle smo im da gledamo Park iz doba Jure. „Ja sam tata, a ti si mama“, kazala je. Zadigla sam majicu, ona je zadigla svoju, i onda smo se tako gledale. Osećala sam damare ispod pupka, ali plašila sam se paukova i strepela da ne naiđu njeni roditelji. Ni do danas nisam odgledala Park iz doba Jure. I verovatno nikad neću.
Jedan momak, jedna devojka. Moji prijatelji. Pijuckali smo ukradeni špricer na razmeštenom krevetu u mojoj sobi. Smejali smo se, razgovarali i dodavali jedno drugom flašu. „Kod tebe najviše volim tvoje reakcije“, reče ona. „Smešno reaguješ na sve. Kao da je sve ludački uzbudljivo.“ Klimao je glavom sa odobravanjem. Ona je zagnjurila lice u moj vrat i tiho rekla: „Kao ovo“. Zasmejala sam se. Bila sam nervozna, uzbuđena. Osećala sam se kao gitara kojoj neko okreće čivije i sve više zateže strune. Golicali su me trepavicama po koži i disali mi u uši. Stenjala sam i uvijala se, nekoliko minuta sam bila nadomak orgazma, iako me nisu dirali dole, a nisam se dirala ni sama.
Dva momka, jedna devojka. Jedan od njih je moj dečko. Roditelji su mu otputovali, pa smo napravili žurku kod njega. Pili smo limunadu s votkom, i on me je nagovorio da se poljubim s devojkom njegovog ortaka. Poljubile smo se bojažljivo, jednom. Momci su se dohvatili međusobno, dugo smo ih posmatrale, nezainteresovane, ali previše pijane da bismo ustale. Zaspale smo u gostinskoj sobi. Kad sam se probudila, bešika mi je pucala. Odvukla sam se do predsoblja i videla da je neko izbljuvao pod limunadom s votkom. Pokušala sam da ga obrišem. Tekućina je nagrizla mermernu šaru. Nekoliko nedelja kasnije majka mog dečka je ispod kreveta pronašla moje gaće, koje mu je kasnije bez reči vratila, oprane i ispeglane. Čudno je koliko mi nedostaje taj cvetni, hemijski miris čiste odeće. Neprestano razmišljam o omekšivaču za veš.
Jedan muškarac. Mršav, visok. Toliko mršav da mu se ocrtavala pubična kost, što mi je bilo neobično seksi. Sive oči. Iskrivljen osmeh. Poznavali smo se skoro godinu dana, još od oktobra – upoznali smo se na žurci za Noć veštica. (Nisam imala kostim. On je bio obučen kao Barbarela.) Pili smo u njegovom stanu. Bio je nervozan, pa me je izmasirao. Bila sam nervozna, pa sam mu dozvolila. Dugo mi je prevlačio rukama preko leđa. Rekao je: „Umorile su mi se šake“. Rekla sam: „Aha“, i okrenula se prema njemu. Poljubio me je, a lice mu je bilo bodljikavo od čekinja. Mirisao je na kvasac i, jedva osetno, na skupoceni parfem. Legao je ne mene, i malo smo se mazili. Utroba mi je podrhtavala od prijatnog bola. Pitao je sme li da mi dodirne grudi, a ja sam uzela njegovu šaku i stavila je sebi na sisu. Svukla sam majicu i osetila kako mi kapljica znoja klizi niz kičmu. Shvatila sam da se to dešava, da se zaista dešava. Skinuli smo se. Navukao je kondom i zario se u mene. Bolelo me je neopisivo. On je svršio, ja nisam. Kad ga je izvadio, kondom je bio sav krvav. Skinuo ga je i bacio. U meni je sve pulsiralo. Spavali smo na preuskom krevetu. Sutradan je insistirao da me odveze do studenjaka. U sobi sam svukla odeću i umotala se u peškir. I dalje sam mirisala na njega, na nas dvoje, i htela sam još. Osećala sam se dobro, kao odrasla žena koja povremeno upražnjava seks i ima svoj život. Cimerka me je upitala kako je bilo i zagrlila me.
Jedan muškarac. Moj partner. Nije voleo kondome, pitao me je da li uzimam pilule, a ipak ga je izvadio. Neopisiv svinjac.
Jedna žena. Bile smo u nekakvoj vezi, raskidale i mirile se. Išle smo zajedno na kurs za programiranje. Duga smeđa kosa do samog dupeta. Bila je nežnija nego što sam očekivala. Htela sam da je poližem, ali nije mogla da se opusti. Malo smo petingovale, gurnula mi je jezik u usta, a nakon što je otišla kući, dvaput sam ljudski izdrkala u tihom hladnom stanu. Dve godine kasnije vodile smo ljubav na šljunkovitom krovu poslovne zgrade u kojoj sam radila. Pod našim telima, četiri sprata niže, moj kod se generisao ispred prazne stolice. Kad smo završile, pogledala sam naviše i u prozoru susedne zgrade ugledala tipa u odelu kako nas posmatra, s rukom zavučenom u pantalone.
Jedna žena. Lenonke, riđa kosa. Ne sećam se gde sam je upoznala. Uradile smo se i jebale, zaspala sam s rukom u njoj. Probudile smo se pre svitanja i otišle na drugi kraj grada, do kafeterije koja radi non-stop. Padala je sitna kiša, i kad smo stigle, naša gola stopala u sandalama bila su sleđena. Jele smo palačinke. Popile smo kafu i pokušavale da privučemo pažnju konobarice koja je gledala vesti na starom televizoru ispod plafona. Grickala je usnu, a iz bokala s kafom, koji je držala u ruci, na linoleum su padale male smeđe kapljice. Gledale smo kako spiker nestaje i kako ga zamenjuje spisak simptoma virusa koji je harao u susednoj državi, u severnoj Kaliforniji. Kad se opet pojavio, ponovio je da su letovi otkazani, granice zatvorene i da je virus najverovatnije izolovan. Konobarica nam je prišla, delovala je rasejano. „Imate nekog tamo?“, upitala sam je, ona je klimnula glavom i oči su joj zasuzile. Osećala sam se užasno što sam je uznemirila.
Jedan muškarac. Upoznali smo se u baru blizu moje kuće. Malo smo se vaćarili na mom krevetu. Mirisao je na prokislo vino, iako je pio votku. Vodili smo ljubav, ali usred seksa mu je pao. Još neko vreme smo se ljubili. Hteo je da me poliže, ali ja nisam htela. Naljutio se i otišao zalupivši ulazna vrata takvom silinom da je polica sa začinima spala sa eksera i razbila se o pod. Moj pas je smazao muskatni orah, pa sam morala da mu na silu saspem so u grlo kako bi se ispovraćao. Uzbuđena od adrenalina, sastavila sam spisak svih životinja u mom životu – njih sedam, među kojima i dve ribice, koje su u za nedelju dana jedna za drugom uginule kad sam imala devet godina – i spisak začina za supu pho. Karanfilić, cimet, zvezdasti anis, korijander, đumbir, kardamom.
Jedan muškarac. Niži od mene za glavu. Ispričala sam mu da je portal za koji radim rapidno gubio klijente zato što u vreme epidemije nikog ne zanimaju uvrnuti fotografski saveti, i da sam tog jutra dobila otkaz. Kresnuli smo se u njegovom autu, jer je stanovao s cimerima, a ni ja tada nisam mogla da budem kod kuće; uvukao je ruku u moj brushalter, imao je savršene ruke, potpuno savršene, i bacili smo se na preusko zadnje zedište. Svršila sam prvi put u dva meseca. Sutradan sam ga pozvala i ostavila zvučnu poruku – rekla sam da mi je bilo lepo i da bih volela da se vidimo ponovo, ali nije mi se nikad više javio.
Jedan muškarac. Radio je neki težak fizički posao, ne sećam se tačno koji, na leđima mu je bio istetoviran udav, ispod kog je bila pogrešno ispisana latinska izreka. Bio je snažan, mogao je da me podigne, prisloni na zid i kreše; nikada nisam doživela slično uzbuđenje. Polomili smo nekoliko ramova za slike. Grebala sam mu leđa noktima dok me je držao, pitao je da li ću svršiti za njega, rekla sam „Da, da, svršiću za tebe, da, hoću!“
Jedna žena. Plava kosa, grub glas, drugarica mog druga. Venčale smo se. I dalje ne znam da li sam bila s njom zato što sam se plašila onoga u šta se svet oko nas pretvara. Nakon godinu dana odnos nam se pogoršao. Više smo se svađale nego što smo vodile ljubav ili čak razgovarale. Jedne večeri smo se toliko posvađale da sam satima plakala. Posle me je upitala da li želim da se kresnemo i skinula se pre nego što sam stigla da joj odgovorim. Htela sam da je izbacim kroz prozor. Tokom seksa sam se rasplakala. Kad smo završile, dok se ona tuširala, spakovala sam kofer, sela u auto i otišla.
Jedan muškarac. Pola godine kasnije, u mojoj postbračnoj krizi. Upoznala sam ga na sahrani poslednjeg člana njegove porodice. Ja sam patila, on je patio. Vodili smo ljubav u praznoj kući koja je ranije pripadala njegovom bratu, snaji i njihovoj deci, svi su pomrli. Jebali smo se u svim sobama i u hodniku, pored prazne komode za posteljinu, gde sam mu na kraju popušila jer na tvrdom parketu nisam mogla da savijem karlicu. U spavaćoj sobi sam videla svoj odraz u ogledalu dok sam ga jahala; svetlo je bilo ugašeno i koža nam se srebrnasto sjajila od mesečine, a kad je svršio u mene, rekao je: „Izvini, izvini“. Skončao je nedelju dana kasnije, digavši ruku na sebe. Odselila sam se iz grada i otišla na sever.
Jedan muškarac. Opet sive oči. Nismo se videli godinama. Pitao me je šta ima novo, nešto sam mu rekla, nešto prećutala. Nisam želela da plačem pred čovekom s kojim sam izgubila nevinost. Smatrala sam da bi to bilo neumesno. Upitao me je koliko njih sam izgubila, a ja sam rekla „Majku i cimerku s koledža“. Nisam pomenula da sam majku pronašla mrtvu, ni da sam sledeća tri dana provela sa uznemirenim lekarima koji su mi svaki čas proveravali zenice tražeći rane simptome, ni kako sam uspela da pobegnem iz karantina. „Kad sam te upoznao, bila si tako mlada“, rekao je. Njegovo telo mi je bilo poznato, a u isto vreme i strano. Bio je veštiji, a bila sam i ja. Kad je izlazio iz mene, instinktivno sam pomislila da će biti krvi, ali naravno nije je bilo. Prolepšao se tokom tih proteklih godina i postao je učtiviji. Samu sebe sam iznenadila kad sam se rasplakala nad umivaonikom. Pustila sam vodu iz slavine da me ne bi čuo.
Jedna žena. Brineta. Radila je u epidemiološko-sanitarnoj službi. Upoznale smo se u opštinskom centru, gde su nas obučavali kako da pravimo zalihe hrane i da se borimo s epidemijom u svom okruženju ako se virus raširi. Otkako sam se razvela, nijednom nisam spavala sa ženom, ali čim je zadigla bluzu, shvatila sam koliko sam se uželela sisa, vlažnosti, mekanih usana. Želela je kitu, i ja sam joj udovoljila. Posle je milovala useke od kaiševa na mojoj koži i priznala mi da još nisu uspeli da naprave vakcinu. „A to sranje se prenosi isključivo fizičkim kontaktom“, rekla je. „Kad bi se ljudi samo držali podalje jedni od drugih…“, ućutala je. Sklupčala se pored mene i tako smo zaspale. Kad sam se probudila, videla sam je kako se igra vibratorom, pa sam se pretvarala da i dalje spavam.
Jedan muškarac. Spremio mi je večeru u mojoj kuhinji. Nije mi ostalo mnogo povrća u bašti, ali uradio je šta je mogao. Probao je čak i da me hrani kašikom, ali uzela sam mu je iz ruke. Hrana nije bila loša. Već četvrti put je te nedelje nestalo struje, pa smo jeli uz sveću. Nisam bila oduševljena tom iznenadnom romantikom. Dok smo se jebali, dodirnuo me je po licu i rekao mi da sam prelepa, a ja sam zatresla glavom da bi sklonio prste. Kad je sledeći put to uradio, uhvatila sam ga za bradu i rekla mu da umukne. Odmah je svršio. Nisam mu se javljala na telefon. Kad su na radiju obznanili da je virus došao do Nebraske, shvatila sam da moram otići na istok. Napustila sam baštu, gde sam sahranila psa, sto od borovine, za kojim sam neurotično pravila sve one spiskove – drveće na m: murva, močvarni čempres, mimoza, mahagoni, magnolija, mangrove, mirta; države u kojima sam živela: Ajova, Indijana, Pensilvanija, Virdžinija, Njujork – ostavljajući u mekom drvetu nečitke otiske slova. Podigla sam svu ušteđevinu i iznajmila drvenu kućicu na okeanu. Nakon nekoliko meseci gazda, koji je živeo u Kanzasu, prestao je da unovčava moje čekove.
Dve žene. Izbeglice sa zapada; vozile su i vozile, sve dok im se auto nije pokvario i zaustavio na kilometar i po od moje brvnare. Pokucale su i ostale kod mene dve nedelje, tokom kojih smo smišljale kako da popravimo njihov auto. Jedne večeri smo pile vino i razgovarale o karantinu. Jedna od njih dve ponudila se da proba da osposobi agregat. Druga je sela pored mene i prešla mi dlanom po butini. Na kraju smo se ljubile i svaka je drkala za sebe. Agregat se pokrenuo, i opet smo imale struju. Vratila se i ona druga žena i sve tri smo spavale u istom krevetu. Ponudila sam im da ostanu, ali rekle su da putuju u Kanadu, gde je navodno bezbednije. Predložile su mi da pođem s njima, ali našalila sam se da ostajem na braniku Sjedinjenih Država. „A u kojoj smo mi državi?“, upitala je jedna od njih, a ja sam odgovorila „U Mejnu“. Poljubile su me u čelo jedna za drugom i nazvale braniteljkom Mejna. Nakon što su otišle, gotovo da nisam ni koristila agregat; više mi je prijalo da provodim vreme u mraku, uz sveće. Prethodni vlasnik mi je ostavio pun plakar.
Jedan muškarac. Pripadnik Nacionalne garde. Kad sam ga ugledala na vratima, pomislila sam kako je došao da me evakuiše, ali ispostavilo se da je dezertirao. Ponudila sam mu prenoćište, zahvalio je. Probudila sam se s nožem na grkljanu i njegovom rukom na sisi. Rekla sam mu kako u tom položaju ne mogu da se pojebem s njim. Dozvolio mi je da ustanem, a ja sam ga tako snažno gurnula na policu da se onesvestio. Odvukla sam njegovo telo na plažu i dokotrljala ga do vode. Povratio se i stao da pljucka pesak. Zapretila sam mu nožem i naredila da se smesta gubi, a ako se slučajno bude okrenuo, iskasapiću ga. Poslušao me je; gledala sam za njim sve dok se nije pretvorio u tamnu mrlju na sivoj obali, a zatim nestao. Nakon toga godinu dana nisam videla živu dušu.
Jedna žena. Verski vođa, vukla je za sobom pedesetoro sledbenika, obučenih u belo. Tri dana su morali da čekaju ispred imanja, i tek pošto sam im proverila oči dozvolila sam da ostanu. Raširili su šatore oko brvnare, na travnjaku i plaži. Imaju svoju hranu i opremu, treba im samo mesto da prenoće, rekla je njihova vodilja. Ličila je na čarobnicu. Pala je noć. Nas dve smo, bosonoge, obišle kamp; vatra je bacala senku na njeno lice. Prišle smo vodi, i pokazala sam joj u tami maleno ostrvo, koje nije mogla da vidi. Uhvatila me je za ruku. Sipala sam joj piće: „Neka domaća brlja“, rekla sam i pružila joj čašu – a onda smo sele za sto. Spolja su dopirali smeh, svirka, graja dece koja se brčkaju u vodi. Žena je delovala iscrpljeno. Primetila sam da je mlađa nego što izgleda, ali taj posao ju je postario. Popila je piće i zgrčila lice. „Već dugo putujemo“, rekla je. „Zadržali smo se nakratko, negde nadomak Pensilvanije, ali virus nas je zakačio kad smo se spojili s drugom grupom. Dvanaestoro je umrlo dok se nismo malo udaljili.“ Ljubile smo se dugo i strastveno, pica mi je pulsirala. Iz usta joj je mirisalo na dim i med. Ostali su četiri dana, sve dok se ona nije probudila iz nekog sna i objavila da ima viziju i da treba da pođu dalje. Pozvala me je da krenem s njima. Pokušala sam da zamislim nas dve i to stado koje ide za nama kao buljuk dece. Odbila sam. Ostavila mi je poklon na jastuku: olovnog zeku veličine mog palca.
Jedan muškarac. Ne stariji od dvadeset šest godina, proređena smeđa kosa. Potucao se mesec dana. Tako je i izgledao – oronulo. Beznadežno. U krevetu je bio učtiv i preterano nežan. Kad smo se okupali, nahranila sam ga supom iz konzerve. Ispričao mi je kako je prolazio kroz Čikago – kroz sam centar grada – gde su posle izvesnog vremena prestali i da uklanjaju leševe. Napunio je čašu i nastavio: „Kasnije sam zaobilazio gradove.“ Upitala sam ga koliko je zapravo daleko virus ostao iza njega, rekao je da ne zna. „Ovde je prilično tiho“, promenio je temu. „Nema vozila“, pojasnila sam. „Nema turista.“ Plakao je kao kiša, grlila sam ga dok nije zaspao. Kad sam se ujutru probudila, nije ga bilo.
Jedna žena. Mnogo starija od mene. Meditirala je na peščanoj dini dok je čekala da prođu tri dana. Kad sam joj proveravala oči, primetila sam da su zelene kao morsko staklo. Imala je nekoliko sedih na zulufima, a smejala se tako da mi se srce topilo od miline. Sedele smo u polusvetlu kibicfenstera, predigra je tekla isuviše sporo. Uzjahala me je, a kad me je poljubila, krajolik iza prozora se suzio i savio. Prvo smo pile, potom šetale po plaži, a mokri pesak je oko naših stopala pravio blede oreole. Pričala mi je o svojoj nekadašnjoj deci, o tinejdžerskim mukama, o tome kako je morala da uspava mačku odmah sutradan pošto se preselila u novi grad. Ja sam njoj pričala kako sam pronašla svoju majku, o rizičnom putovanju kroz Vermont i Nju Hempšir, o tome kako talasi nikad ne slabe, o svojoj bivšoj ženi. „Šta se desilo?“, upitala je. „Jednostavno, nije nam išlo“, rekla sam. Pričala sam joj o muškarcu u praznoj kući, o tome kako je plakao, kako mu se sperma caklila na stomaku i kako sam mogla lopatama da sakupljam očajanje u vazduhu. Prisećale smo se reklamnih džinglova iz mladosti, između ostalog i reklame za italijansku poslastičarnicu u koju sam tokom dugih letnjih dana odlazila svake večeri na sladoled, mokra do gole kože. Ne sećam se kad sam se poslednji put toliko smejala. Ostala je. Nove izbeglice su prolazile kroz kuću, kroz nas, poslednja stanica pre granice, davale smo im da jedu i igrale se s dečicom. Prestale smo da se čuvamo. Tog dana kad sam se probudila, osetila sam da se nešto u vazduhu promenilo i da je sad samo pitanje vremena. Ona je sedela na kauču. Probudila se usred noći i skuvala čaj. Ali šolja se prevrnula, a barica ohladila. Prepoznala sam simptome s televizije, iz novina, letaka, radio-emisija i tihih razgovora pored vatre. Koža joj je bila tamnoljubičasta od modrica, beonjače crvene, a zanoktice su joj krvarile. Nije bilo vremena za žalost. Pogledala sam se u ogledalu – oči su mi još uvek bile bistre. Ponovo sam iščitala uputstvo za postupanje i spisak potrepština. Uzela sam torbu, šator, sela u kajak i krenula da veslam ka ostrvu, ka ostrvu na kom sam skladištila hranu otkako sam se doselila u brvnaru. Popila sam vodu, postavila šator i počela da sastavljam spisak. Svih nastavnika, počevši od predškolskog. Svih poslova koje sam ikad obavljala. Svake kuće u kojoj sam živela. Svih ljudi koje sam volela. Svih ljudi koji su, pretpostavljam, voleli mene. Sledeće nedelje punim trideset godina. Pesak mi ulazi u usta, u kosu, u listove sveske, more je uzburkano i sivo. U daljini vidim brvnaru, mrlju na udaljenoj obali. I dalje verujem da ću videti virus kako se pomalja na horizontu kao sunce u osvit. Jasno mi je da će se Zemlja i dalje okretati, čak i ako na njoj više ne bude ljudi. Možda će se okretati malo brže.