Tačno mogu da zamislim tu žgoljavu, crnomanjastu, bolešljivu devojčicu dok nezgrapnim slovima neumorno ispisuje stranice i stranice svog prvog romana – o tragičnoj ljubavi Sibile i Tašnadija. Mogu da je zamislim dok se noću, ležeći u krevetu pored majke, sva uznemirena i oznojena, bori sa avetima i Sibilinom „željom“ da izabere za sebe kraj kakav želi.
Mala Magda Sabo, voljena i prezaštićena devojčica iz neobične, umetničke porodice, te noći se, izborivši se za krajnje patetičan kraj svoje junakinje, zapravo izborila za umetničku slobodu i pravo na donošenje odluka. Ova mala-velika pobeda pratiće je od tada, pa nadalje. Jer, ako je mogla da se odupre roditeljskom autoritetu, a roditelje je apsolutno obožavala i maštala da provede ceo život sa njima, onda je mogla da se odupre i potonjim kvaziautoritetima koji u njenom životu ni izdaleka nisu imali takav značaj. Mala Magda utrla je put odrasloj Magdi i svim njenim junakinjama, koje će ličiti upravo na majku i pretkinje – na snažne, tragične figure, često u sukobu sa okruženjem, pa i sa samima sobom.
U autobiografskoj prozi Stari bunar, osim atmosferičnog romana o odrastanju u dvadesetim godinama prošlog veka u Debrecinu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici intelektualaca, mi se zapravo srećemo sa pričom o naporu izuzetnih ljudi, naročito devojčica i žena u mačističkom svetu, da ostanu svoji i dosledni. Kada nisu imali knjige, u porodici Sabo su čitali redove vožnje – važno je bilo samo da se nešto čita, stalno, da se pričaju priče, domaštavaju krajevi bajki ili pesama, da se naćulje uši i istinski slušaju ljudi koji se vole. Otac je, gledajući te redove vožnje, pravio planove putovanja na koja nikada neće otići. Magda se oduševljavala zvučnim toponimima koji za nju nisu imali ama baš nikakav značaj.
Ovo je roman o porodičnoj ljubavi, ali i o poetičnoj duši, koja će rano naučiti da razlikuje nijanse u ponašanju odraslih, kao što će se rano naučiti empatiji, kroz odnos prema životinjama i prosjacima. Vodeći nas kroz katakombe ispod starog bunara, kom joj je kao detetu prilaz bio zabranjen, provešće nas kao odrasla žena pored ljudi koji su nestali i kuća koje su u međuvremenu srušene. Rušenju one u kojoj je njena majka odrasla sa prababom, a koju je Magda smatrala zlom, čak će se i radovati. Radovaće se jer ona i majka više neće zastajati i devojčica neće morati da prisustvuje majčinom vraćanju u raniji svet, koji je svedočio o životu njenih roditelja dok nije bilo nje. Ali, provešće nas i kroz zaleđene ulice Debrecina, kojima se moglo klizati i pored konja koji je na ledu polomio nogu.
„I kasnije, bilo kada u životu, kad bih svedočila životinjskoj patnji, uvek me je naročito zapanjivala ćutljivost napaćene životinje dok se na putu prema smrti približava poslednjoj stanici, to tajanstveno ćutanje kada više ne doziva nikoga, kad više ne očekuje pomoć, nego se prepušta tamnim talasima i smrti…“
Spustiće nas u sobu u trenutku kada otkriva stihove Janoša Aranja, opijena melodijom reči koje ne razume, ali koje su je ganule do plača. Paraju se zastori „neke druge materice“, koji su obujmljivali njeno mlado biće. Rečima nije mogla da objasni lavinu koja se unutra pokrenula, pa je zato plakala od sreće izazvane lepotom, od spoznaje koliku vrednost imaju reči, od toga da se „čak i neizrecivo može sabiti u knjigu i izraziti.“ Te noći, i dalje ne znajući da je to – to, na dečji, ne sasvim artikulisan način, naučila je da stvaraoci „cede svoju koštanu srž i svoj nervni sistem kako bi ono najbolje iz samih sebe zgusnuli u pesmu.“
Zato mogu da zamislim devojčicu kako, zahvalna autoru za ceo jedan kosmos koji joj je stihovima otvorio, na zadnjoj strani knjige u finom crvenom povezu s motivom zlatne lire, lepi svoju najvredniju sličicu iz kolekcije kao dar. Znam još jednu devojčicu, koja je davno, na drugoj zbirci pesama u plavom platnenom povezu, takođe ganuta lepotom, ostavila sličan trag.
Žgoljav devojčurak, koji je sebi ličio na zelenu žabu, ući će u antologiju mađarske i svetske književnosti, povevši sa sobom i svoje pretke, uključujući onog majčinog, Jabloncaja, koji je čuvao Petefijevu sablju iz revolucije 1848. godine, i onog koji nije želeo da se odrekne reformatorske vere, pa je završio kao okovani galijot. Povešće i sve iz porodice Sabo koji su bili članovi Mađarske akademije nauka, poslanici, okeanolozi, pisci, prevodioci, urednici književnih časopisa…
Ukoliko razmišljate šta da čitate, Magda Sabo se stidljivo smeši i zove – svojom tananošću izraza, beskrajnom ljubavlju prema svom živom i neživom svetu i podsećanjem na vrednosti koje je važno gajiti baš danas i baš u inat banalnosti, kiču, prostakluku, nedostatku empatije i solidarnosti…
Odličan prevod potpisuje Marko Čudić.
Vojislava Crnjanski Spasojević
