Prolaze mi niz kičmu, od temena, od korena dlake, sve do vrhova nožnih prstiju. Žmarci. Tako osećam kada mi prilaziš otpozadi, kad ti se nameštam, s punim poverenjem, a ti uklizavaš u mene i celu me ispunjavaš.
Ili ovako: ritmični slatki grčevi u donjem stomaku – onda kada sam ispod tebe, nogu upletenih oko tvojih kukova, kad me pritiska težina tvog tela, tvoje prisustvo koje pulsira u meni i toplo zadovoljstvo.
Duboko je unutra svaki put kad ležiš na leđima, nabrekao i pun, a ja se nabijam na tebe i pomeram lagano i nežno, a kasnije sve snažnije i grublje, i tada gotovo uvek prva svršim, jer me drhtaj obuzme iznenada, neočekivano.
A ponekad uroniš u mene dok ležim na boku. Priljubiš telo uz moja leđa, uvlačiš ruku u moju nabubrelu pukotinu, prevlačiš prstom i miluješ otvrdlo ispupčenje. Tada je zadovoljstvo na unutrašnjoj strani butina i tamo ga najviše osećam.
Šta još obožavam: da ti dahćem u udubljenje na vratu i, dok mi dišeš u uvo, da sisam tvoje prste, nežno grickam napregnuti guz i, dok me hvataš za kosu, da udišem tvoju kožu, volim i kad me ližeš i kad posle ležimo, pa ti zadremaš, a za mene seks još traje, jer se ja hladim znatno sporije.
Ponekad pitaš, tobože nesiguran:
– Da li ti je bilo lepo?
– O da, još kako.
Bliži se sumrak. Preseca ravnom linijom nebo vodoravno na dve polovine. Jednu tamniju, a drugu verovatno još neki minut svetlu. Oči su ti blago zamućene. Kažeš:
– Volim u tvom društvu da šuštim lišćem.
Pozna je jesen. Trebalo je da tog dana budem kod kuće, morala sam da učim za maturski. A ja se ipak vucaram s tobom, sve drugo ostavljam za kasnije, sve drugo je sada daleko, a naš život se odvija tu.
Park u kom se nalazimo zapravo je groblje. Nekoliko stotina anonimnih zajedničkih grobova, a u njima dvadeset hiljada sovjetskih vojnika. Uzdignuti obelisk, na kom je neko sa zadnje strane nacrtao svastiku. Pusto i tiho, a ipak gužva, jer koliko je dvadeset hiljada, ako bismo ih poređali u vrste i strojeve, koliko bi mesta zauzeli? A kad bi stali jedan kraj drugog i uhvatili se za ruke, dokle bi sezao taj ljudski lanac, do Žoliboža ili još dalje? Dvadeset hiljada, i svaki od njih je sigurno imao neke planove, svakog od njih je neko negde čekao, sa svakim je neko nešto želeo, svakome je davao obećanja… Dvadeset hiljada je onoliko koliko bude na većem koncertu.
Duva leden vetar, a mi sedimo na zidiću, u budžaku. Puniš pajp, pališ, uvlačiš dim. Svojim usnama dodiruješ moje i nežno, ljubavno, duvaš u mene slatkasti dim.
Trebalo je da budem kod kuće tog popodneva, trebalo je da učim. Ali to je sada daleko, jer mi je prijatno i divno.
Park postaje mračan, siv, iza drveća izlaze čudni oblici, kao da je neko tu, kao da ide ka nama. Negde u daljini, jedna za drugom pale se svetiljke.
Niko, samo mi. Jedine dve osobe u celom univerzumu.
Možda si zaista već pobio sve i ostavio samo nas?
Ćutimo zajedno.
Ležim s glavom na tvojim kolenima, gledam u nebo, na kom desetine crnih krila lepršaju u vazduhu. Veče se talasa, grakće, kao crno more, kao bura. Stotine gavranova, krešte zastrašujuće, opako, ne odgovara im što smo tu, što posmatramo, što smo otkrili njihovu tajnu.
Kažeš:
– Ujutru lete na deponiju, da jedu. Vraćaju se pred sumrak. Dvadeset hiljada sovjetskih vojnika zarobljenih u telima ptica.
Kao po komandi sedaju jedan do drugog dodirujući se bokovima. Određenim redom ispunjavaju sve grane. Začarana ptičja armija. U mraku je teško razlikovati gavranove od lišća, ćute nepomični, uzvišeni. Slivaju se u jedno. Večno sablasni ratni zarobljenici.
Tvoje usne su ponovo meke i slatke od dima.
Trebalo je da budem sada na nekom drugom mestu…
Trebalo je da radim nešto važno…
Uranjam u tebe, udubljena u tu neobičnu ptičju melodiju, osmišljenu u čekanju.
Pitaš me:
– Šta bi sada želela?
Odgovaram da me još niko nije danas voleo.
Imali smo nekoliko zaista dobrih trenutaka i prelomnih tačaka.
Na primer, onda kada je zazvonio telefon, ja se javila i čula tvoj glas:
– Za petnaest minuta budi kod prozora.
Prekinuo si vezu pre nego što sam stigla da te bilo šta upitam.
Nisam izdržala i otišla sam ranije. Pomerila sam zavesu. Nisam znala šta si smislio, kuda da gledam i o kakvom je iznenađenju reč.
Odjednom sam ugledala tvoju siluetu. Preskočio si ogradu i odjurio do krana koji je stajao na obližnjem gradilištu. Videla sam kako se penješ uz vertikalnu konstrukciju, kako balansiraš na ivici, duvao je vetar, nisi gledao dole, već si se samo penjao uvis, na vrh. Otprilike na visini osmog sprata si se zateturao, a ja sam osetila probod u stomaku i prestala da dišem. Kad si se popeo na osmi, pomislila sam da ne gledam, da pokrijem oči. Ali stajala sam kao ukopana, nepomična, nervozno kršila prste, grizla zanoktice.
Tada sam pomislila: Isuse, nek dođe neki čuvar i neka ga skine odande, jer ne mogu više da izdržim, umirala sam od straha. Ali gradilište je bilo pusto. Pentrao si se na kran sve samouverenije, sve hrabrije, a kad si postao samo tačkica na samom njegovom vrhu, podigao si ruku i počeo da mi mašeš.
