Ali Smit (1962) dugo je osmišljavala književni eksperiment: želela je da piše o globalnim dešavanjima, onima koja se odvijaju u trenutku pisanja romana i koja, bilo negativno bilo pozitivno, menjaju svet.
Htela je da proveri da li književnost, na svoj ali ipak unapređen način, može da prati aktuelna događanja i da uđe u trku s modernim pisanjem koje zahteva brzinu. Da li je to književnosti potrebno? Jeste, jer književnost mora da održi ili povrati svoju moć da, na svoj ali unapređen način, komentariše svet. „Ako želiš da menjaš ljude, ne odmeći se“. Suština književnosti jeste da nas menja. Ali suština književnosti je i da ostane književnost, na svoj ali unapređen način. Umetnost, ne propaganda, ne pamflet, ne grbava teza.
Rezultat njenog eksperimenta jesu četiri romana, koje je nedavno objavila IK Štrik – Jesen (prevod Đorđe Tomić), Zima (Jelena Filipović), Proleće (Marija Obradović) i Leto (Marija Obradović). Ovako je to otprilike izgledalo: književnica ima ideju, razrađuje ideju, krene da piše i desi se – korona. Ona postaje deo romana, menja putanje likova, menja njihov život i tok priče. Menja književnu ideju, slično kao što je promenila naše živote. Je li bilo lako? Baš nimalo. Niti za autorku, niti za izdavača, ni engleskog ni srpskog, jer brzina zahteva vanserijski oprez kad je o kvalitetu reč
Sva četiri romana prate globalna događanja u trenutku sopstvenog nastajanja. Veću težinu ima pročitati u književnosti da je Boris Džonson nedovoljni samozadovoljnik nego u novinama. Da u koroni nisu bili od neke pomoći svileni engleski sinoviOksforda nego radnička klasa, medicinske sestre, poštari, pekari.
Bregzit je izvukao nekoliko, zapravo dosta cigala iz evropskog zida koji se moga vodeti, na primer, iz Rusije. Ali Smit, međutim, to nije objavila kao vest, ona je prenela zadah nacističkog dela Engleske koji piše rasističke grafite po zidićima koji su ostali da pregrađuju zadnja dvorišta.
Ipak, konstrukcija romana znatno je složenija i vrlo promišljeno postavljena. Bez te konstrukcije eksperiment ne bi bio moguć. Romani nisu čvrsto povezani, ne slede jedan iz drugog linearno, ali se nadopunjuju i čine celinu. Likovi šetaju iz jednog u drugi roman, zatičemo ih u različitim dobima i situacijama. Njihovi književni životi šire oko sebe auru snažne simbolike, jer se odvijaju na sigurnosnoj mreži ispletenoj od niza istorijskih i književnih referenci.
Ali Smit plete na Šekspiru i Dikensu, ali i na savremenim umetnicama pogotovu onim koje je prekrila zla paučina nepravednog vrednovanja, Polin Boti, Barbara Hepvort, na primer. Jedan od glavnih junaka Danijel Gluk ratne godine proveo je na ostrvu Men, gde je Velika Britanija napravila logor za tadašnje neprijatelje zemlje, iako su bili državljani Velike Britanije. Mnogi umetnici bili su zatvoreni u tom logoru. Danijel je imaginarni književni lik, ostrvo Men nije izmišljeno. Jeste li znali za to?
Ali Smit tematizuje i jezik: jezik književnosti – jezik u svojoj estetskoj funkciji – i jezik digitalne komunikacije – što je jezik u funkcije brzine. Jezik i mišljenje. Zašto misao ne može biti digitalna? Misao može biti brza, ali i glupa. Izraz još brži i banalniji. To suštinski prestaje da bude misao. To je digitalni piktogram. Ako svet prestane da misli, ili zaboravi kako da misli, svet će nestati. Ako svet ne ume da se izrazi na pravi način, svet će nestati. Jezik je suština našeg izraza. Ne komponenta, suština.
Svet će umreti i ako mu srce prestane da kuca ljubav. Pandemije, ubistva, smrti na sve strane, ratovi. Zli otkucaji sveta. Bezosećajnost za čoveka do tebe, potpuna nebriga za onog pet redova od tebe. Pet zemalja, pet kontinenata od tebe. Usamljenost, čežnja, patnja. Artur je drugi među glavnim junacima i junakinjama romana. Ima blogArt u prirodi, ali nikako nije u prirodi. Art čeka retke ptice kako bi pisao o njima. Art je pun pitanja, a neki su odgovori zastrašujući. Ali Art će upoznati Elizabet, još jednu glavnu junakinju među protagonistima. I zaljubiće se na prvi pogled, i to offline, i to je moguće. Njegova bivša devojka Šarlot pronaći če Ajris, Artovu tetku, rođenu sestru Artove majke Sofije.
Ajris je revolucionarka, jedna od osnivačicaKampanje za nuklearno razoružanje šezdesetih i jedna od onih koji će 2020. prva pomoći ljudima zapelim u pandemiji kovida. Sofija je sušta suprotnost, tipična engleska konzervativka čija je crkva banka. Ali Sofija krije iznenađujuću tajnu. Putevi koji se ukrštaju, priče koje se uklapaju i nadovezuju, likovi koji u čitavoj silini svetske i lične nesreće i zbunjenosti ipak uspevaju da jedni drugim pruže ljubav. Da se vole izvan godina, preko umetnosti. Nekad samo preko pravih reči. I to nije samo. Bez toga smo mrtvi, svet ne postoji.
Ali Smit piše razigrano, razbija konvencionalnu formu, razbija i uobičajenu rečenicu, ali ne preteruje. Stil je često brz, pokušava da uhvati danas za ruku, ali je i ritmičan, pa onda kakofoničan, rečenice se prekidaju, gramatika se nekad ne poštuje. Ima smisla. To je unapređen način, jedan od vidova. Ali Smit je duhovita, možeš da čitaš ove romane i da se smeješ. I da plačeš. To je dobro, to volimo. Dobro je kad volimo.
Da li je eksperiment uspeo? Imate četiri romana koja su istovremeno i stupci s najnovijim vestima, ali i četiri uspela, nagrađena umetnička ostvarenja. Imate književnost koja kuca na zaboravljena vrata naše svesti. Književnost koja je za ljude. I želi da spase. I začudo, nekako voli ovaj đavolji svet.
Ljubica Pupezin
