Odlazak iz Egipta
U upečatljivim i živopisnim memoarima Odlazak iz Egipta Andre Asiman beleži hroniku svoje porodice od njenog dolaska u kosmopolitsku Aleksandriju do egzodusa sredinom 20. veka. Prati tri generacije italijanskih i turskih korena, njihove zamršene odnose, spletke i drame. Među brojnim pitoresknim likovima posebno se ističe ujka Vili, vojnik, trgovac i špijun, inače veliki sanjar i još veći prevarant, dve bake Princeza i Svetica, koje tračaju na šest jezika, ili tetka Flora, izbeglica iz Nemačke, koja divno i tužno svira klavir…
Asiman dovitljivo i duhovito slika portret iščezlog sveta koji je u sebi spajao nacije, kulture, jezike. Sa setom prikazuje svakodnevne porodične rituale, odlaske na plažu u mirna blistava jutra, nedeljne posete bioskopu, večeri provedene uz radio i klavir. Otvoreno, umešno i magično privlačno Asiman dočarava egzotične mirise i sećanja na grad svoje mladosti.
Asimanov Odlazak iz Egipta poredili su s delima Lorensa Darela, Markesa i Čehova.
Najveći Asimanov uspeh jeste to što je iznova stvorio svet koji je zauvek nestao prikazujući portrete onih koji su iz tog sveta prognani – saosećajno, ali i s dosta ironije.
Njujork tajms buk rivju
Asiman je otišao iz Egipta, ali kako ova evokativna i maštovita knjiga pokazuje, nikad ga nije napustio, baš kao ni Egipat njega.
Vašington post
Asiman se priseća života u Aleksandriji onakvog kakvog ga je poznavala njegova porodica, a zavodljivost tog divnog, kosmopolitskog grada prožima njegove memoare.
Njujorker
Nađi me
Prošlo je mnogo godina otkako su Elio i Oliver okusili ljubav jednog leta u Italiji. Otkako su jedan drugog dozivali sa „zovi me svojim imenom”. Jesu li na kraju uspeli? Ima li odgovora na večno pitanje: postoji li prava ljubav koja nikada ne umire?
Andre Asiman, majstor prikazivanja osećanja, intimnih detalja i psiholoških nijansi, u sada već kultnom romanu Zovi me svojim imenom nadahnutno je i upečatljivo progovorio o ljubavi jezikom savremenih čitalaca i čitateljki. U nastavku Nađi me on nas vraća u čarobni krug jedne od najvećih romansi moderne književnosti, istražujući i dalje bogatu raznovrsnost strasti i preispitujući svoje složene i tanane likove decenijama nakon njihovog prvog susreta.
Zovi me svojim imenom
Italija, 1983. Eliju je sedamnaest godina i leto već po običaju provodi u porodičnoj vili iz 17. veka, na samoj obali mora. Kao i svake godine, po pozivu, u vilu se na šest nedelja useljava mladi naučnik koji ima mogućnost da u očaravajućoj atmosferi, među intelektualcima i pod italijanskim suncem, pripremi svoj rad za objavljivanje. Zauzvrat, treba da pomaže Eliovom ocu, profesoru, oko korespondencije i papirologije.
A gost za to leto je dvadesetčetvorogodišnji Oliver. Kaiboy, il muvi star, u razdrljenoj košulji i s tajanstvenim osmehom na preplanulom licu, Oliver se jednog dana, kao sam duh lepote i strasti, pojavljuje iz taksija, u drvoredu borova, i odmah osvaja sve svojom ležernom prirodom. Ali ono što će Oliver probuditi u Eliju biće mnogo više od obične simpatije.
Ako ste ikada osetili požudu koja vas je terala da preispitujete svaku reč, svaki pokret, svaki pogled osobe koja vam je srce srca, ako ste kao u groznici čekali da vam se obrati, prepozna vašu aluziju, odgovori na nju, uzvrati osmeh… Ako ste ikada bili zaljubljeni jednom i zauvek, onda je roman Zovi me svojim imenom napisan upravo zbog vas.
„Nesvakidašnje lepa knjiga.” Njujork tajms
„Asiman se u ovom romanu pokazao kao pronicljiv gramatičar žudnje.”
Njujorker
„Ako ste ikada bili svojevoljna žrtva opsesivne ljubavi – sile jače od vas
samih koja vas neumoljivo vuče ka objektu vaše žudnje – prepoznaćete svaku
nijansu izvanrednog romana Andrea Asimana.”
Vašington post
