U aprilu su, u Café Evropa, na Festival malih orkestara, dolazili ansambli iz Gogolina, Netingsdorfa i Karlsbada, a za Kindlera su sledili dani velikog valcera. Posle Uskrsa se odrekao pauze za ručak i izlazio je s posla pola sata ranije. Autobus je uvek prolazio Mickjevičevom ulicom. Obično nije bilo gužve i skoro svaki put bi uspeo da sedne – radije je birao mesto na desnoj strani; raširio bi se, raskopčao mantil i izvadio iz tašne sendvič: debelu, nezgrapnu krišku hleba obloženu smeđim okrajcima švargle. Jeo je nemarno, ne skidajući pogled s prozora. Kod Café Evropa bi prestao da jede – nesvesno bi isturio glavu i pritisnuo sendvič na srce. Sve to trajalo je nekoliko trenutaka, uspeo bi da vidi samo obla zelena neonska slova i svetlucava stakla izloga – ništa više; autobus bi malo štucnuo i odmah potom ubrzao.
Supruzi nije ništa govorio, a ni ona nije ništa pitala. Odlazila je na posao u tri i vraćala se uveče. Samo bi se svukla, oprala zube i odmah legla u krevet – obično bi je zatekao kako spava, a ako kojim slučajem ne bi spavala, samo bi joj, neupitan, rekao:
– Igrao sam karte.
I to bi je smirilo.
Tih pola sata koje bi uštedeo koristio je za temeljnu pripremu: najpre bi sipao vrelu vodu u kadu, ubacio unutra mirišljavi sapun, a onda bi, uz blag vrisak, ušao u tu vrelu vodu. Na ivicu kade postavio bi okruglo ogledalce u obliku bele rade na čudnom postolju – primakao bi svoje oznojeno lice, ogledao se pažljivo, nakon čega bi se malo odmaknuo, bolje reći odgurnuo uz teško dahtanje, da bi se trenutak kasnije ponovo primakao, zagledao i obrisao zamagljenu površinu. Iz žutih plastičnih latica pomaljalo se njegovo crveno, sjajno lice: crni oštri brkovi i đavolske oči. Gledao bi se tugaljivo, a onda bi se ponovo odmaknuo, izašao iz kade i dugo i brižljivo brisao telo peškirom.
Oblačio se polako i svaki čas se odmeravao u ogledalu. Najradije je nosio taman sako, tamne pantalone na ivicu, belu košulju i kratku široku kravatu s motivom glave tigra koji u tami vreba iz šipražja.
Išao je ulicom s rukama u džepovima i tiho zviždukao. Kod svakog većeg izloga malo bi usporio i ogledao se iskosa: da li mu sija nalakirana kosa, da li izgleda uredno. Voleo je kad bi u daljini treperilo zeleno svetlo na semaforu – tada je imao razlog da požuri, štaviše da potrči nekoliko koraka – sebe je ubeđivao da lebdi kroz vazduh. U šest uveče već je bio u Evropi i zauzimao sto u prednjem redu, bliže izlogu. Od tog trenutka ništa više nije bilo isto.
Orkestar je ulazio tek u sedam; dotad je mogao da se gosti. Obično je sedeo leđima okrenut sali, a licem ka ulici, dugo i strpljivo proučavao meni, mada je unapred znao šta će naručiti: ruske piroge, minjone i pšemislavku.[1] Ponekad bi nakratko sklonio jelovnik i pogledao, tobože kroz prozor, a zapravo u veliki crni kvadrat ispred sebe. Napolju je već bilo mračno i ništa nije video; ponekad samo neki pokret, svetliju prugu, ukoliko je prolaznik bio odeven u belo – ništa više. Ali zato su oni njega odlično videli. Znao je to dobro, ispravio se u stolici i dignute brade gladio plastični stolnjak i popravljao veštačko cveće u vazi, trudeći se pritom da izgleda dostojanstveno i opušteno, kao da mu je sva ta otmenost rutinska stvar.
Pojavio bi se konobar, malo bi se savio, a Kindler bi se, redom pokazujući prstom, raspitivao o desertima. Vrlo je vodio računa o rečima, pokretima, jer je znao da u tami iza prozora stoji neko ko ga netremice i bez daha posmatra. Popravljao je sako, gledao konobara i bacao pogled na taj crni kvadrat kao da komunicira sa svojom publikom i proverava da li prate radnju. Konobar mu je, vidno iritiran, sve objašnjavao. Na svaki gest prstom nemarno bi izbacio tri-četiri reči klateći se na petama; ništa nije hvalio, ali ni kudio.
– I još neki alkohol uz to, ali da bude dobar – rekao bi na kraju, a konobar bi klimao glavom.
– Možda pšemislavka?
– Ako imate pšemislavku, onda bih molio jednu pšemislavku.
U pola sedam bi počeli da pristižu ljudi i postajalo je bučno. Čovek je završavao svoj desert. Okrenuo bi se prema konobaru i dao signal da mu još jednom napuni visoku čašu. Dok je čekao, kupio je poslednje ostatke s tanjira. Ponekad bi mu neki komadić skliznuo s viljuške i pao: tada bi uznemireno pogledao ka velikom prozoru, u strahu od toga koliko je ljudi upravo videlo njegovu nespretnost.
Dok je sedeo za stolom, nikad se nije okretao licem prema sali, ali ništa mu ne bi ni promaklo, niko ne bi prošao neprimećen – ocenjivao je, odabirao: svi kao da su defilovali ispred njega i zbog njega. Sve je jasno video u staklu pred sobom – belu kuglu svetla na plafonu, fleke na stolnjaku, profil žene koja sedi odmah iza njega, raznobojne siluete ostalih gostiju: svi kao da su naslikani vodenim bojama, sve boje osušene, zakasnele, kao da su na pola koraka za tim svetom iza njegovih leđa.
Svi smo u tome, razmišljao je dok je palio cigaretu i gledao ispred sebe: ja, tanko staklo, u njemu odrazi onih koji su ovde sa mnom – i najzad: svi oni koji sada prolaze ulicom i razmišljaju o tome kako bi silno želeli da su već u svom toplom domu i koji uspore kad ugledaju osvetljene kafanske prozore i naočitog, elegantnog muškarca – o tome je razmišljao sa posebnim zadovoljstvom – kako puši egipatske cigarete i pije pšemislavku. Prilazili su sve bliže izlogu i sve je jasnije video njihova okamenjena lica – kad bi neki od njih maltene priljubili nos uz staklo, okrenuo bi se i naručio treću turu, a onda bi, gotovo nesvesno, počeo da traži partnerku za ples.
Birao je ružne žene, tako mu se više dopadalo.
Pre svega zato što ga one nikad nisu odbijale. Dolazile su na ples u društvu lepših drugarica, koje bi odmah bile razgrabljene, dok njih gotovo nikad niko nije pozivao. Ostajale su za stolom i naručivale prvo još jednu kafu, pa votku, čime su se nekako borile sa svojim porazom: nije da ne plešu zato što ih niko nije pozvao na ples već zato što ne žele da im se kafa ohladi, a votka ugreje. Onda bi dostojanstveno razgledale po sali, a njihov pogled je govorio: i sami vidite da se toliko toga dešava i sve je hitnije od hitnog. Osim toga, ništa se ne može porediti sa zahvalnošću ružnih žena. Kad bi im se naklonio, kad bi ih uzeo za ruku, zagrlio oko struka i vodio na podijum, sijale su onako kako lepe žene nikad ne sijaju: svetlošću velikog praznika, treperavo, belo – kao da ih je na trenutak ponovo uverio u njihovu ženstvenost.
– Divna vam je ogrlica – šaputao je tokom plesa, a njegova partnerka bi skromno oborila pogled, crvenela u licu i rekla:
– Ah, dobila sam je od brata.
I na trenutak bi pustila njegovu ruku, da malo popravi bisernu ogrlicu koja joj se, suviše tesna za njenu telesinu, toliko usecala u vrat da je pri svakom gutljaju morala da ga isteže kao kokoška.
– Baš vam lepo stoje biseri – šapnuo bi omogućivši joj da oseti na sebi ushićen pogled, a onda bi strogo dodao: – A sada ćemo plesati.
Gledala ga je zahvalno, sva prepuštena: on nju nije uopšte gledao. Sve više se ispravljao, podizao bradu, pogled mu je bio svečan, zakucan negde iznad njenog ramena.
Obično nisu znale korake i prepuštale su mu da ih vodi, što je on najviše voleo. Svaki čas bi se zateturale ili ga zgazile, kikoćući se pritom glupavo, potpuno očajne. Nisu bile naviknute na blizinu, pa bi se pod uticajem toplote drugog tela odmah ukrutile kao remen na suncu. Nije mu to smetalo i uopšte nije reagovao – dok je plesao, ništa nije primećivao.
Kasno uveče, kada je na podijumu bilo više mesta, prišao bi orkestru i ispod kožne narukvice svog sata izvukao presavijenu ceduljicu. Još je kod kuće zapisao na njoj nazive nekoliko arija koje je neizostavno želeo da čuje. Svirali su, dakle, Once Upon a December ili temu iz Noći i dana. Onda bi prišao najružnijoj ženi i zamolio je za ples, uz reči:
– Za kraj ove divne večeri.
Niko im više nije smetao; plesali su. Drugi parovi su uzmicali pred njima kao jato riba i povlačili se uza zidove. Partnerka – recimo: zadrigla dama u tesnoj srebrnoj haljini – šaputala bi mu na uho da, oh, nije sigurna da li će moći, da ne zna korake, a njega bi zapahnuo miris: težak, tamnozelen, kombinacija parfema i alkohola. Okrenuo bi je triput, a ona bi maltene pala, pa su morali da zastanu i sačekaju malo. Onda bi je uzeo za ruku i zagrlio oko struka. Ona bi se zalepila za njega i zaplesali bi; vodio ju je lako, tačnije: šlepao bi je.
Tom jednom posebnom prilikom za partnerku je izabrao ukusno odevenog krokodila s teškim kapcima našminkanim sedefastom senkom i s velikom bradavicom na obrazu, iz koje su štrčale tri krute dlake.
– Predivno izgledate – rekao je nezainteresovano i bacio pogled na njeno napuderisano lice: masno i podbulo, ali sa izuzetnim osmehom.
Gledala ga je s takvom posvećenošću da se osetio obaveznim da kaže još nešto. Ništa mu, međutim, nije padalo na pamet, pa je pogledao uvis tražeći inspiraciju.
– Svet je velika nepoznanica.
Opet je zurio negde iznad njenog levog ramena, ali ništa nije video. Plesali su.
Nestao je izlizani bordo itison, nestala je lamperija, nestala su ogledala umazana od muva i nestao je miris memle. Vrteli su se u smeru vetra, to jest suprotno kazaljkama na satu. Činilo mu se da lebdi iznad podijuma, da je svaki njegov pokret savršen, a svaki zvuk na svom mestu. Ponekad bi se trgnuo iz tog delirijuma i pogledao ka prozoru: da li ga oni još gledaju? Činilo mu se da je tama iza prozora sve gušća i teža, da se posmatrači okupljaju u sve većem broju i sve se više tiskaju uz izlog.
Žena je takođe pogledala u pravcu u kom je on gledao i nagnula se ka njemu:
– Da li tamo ima nečeg – upitala je – da li vi tamo nešto…?
– Da – rekao je – čudo.
– Moramo… – počela je ponovo.
Odmahnuo je glavom i rekao:
– Plešimo.
Vodio ju je sve nemarnije, sve osamljeniji i samoživiji u plesu. Ponekad bi se samo naglo istrgnuo i zavrteo je u piruetu, kao da ispred sebe vrti bure ili glomaznu viseću ljuljašku; rado mu se prepuštala, potpuno očajna. Nije skidao pogled s prozora. Čak i kad su ih plesni koraci udaljavali ka suprotnom zidu i kad su mu bili okrenuti leđima, izvijao je vrat koliko god je mogao, uvrtao se i čkiljio, kao neko ko je na silu uvučen u gomilu i još uvek molećivo gleda u ono što mora da ostavi iza sebe.
– Tamo ima nečeg – žalosno reče na kraju. – Tamo je nešto, u šta gledate.
– Jeste – reče. Tamo su sve vreme. Non-stop.
– Gde?
– Iza prozora.
Okrenula se zbunjeno i upitala:
– A ko to?
– Ljudi, prolaznici – odgovori gromko. – Dolaze da uživaju u plesu. U raskoši ljudskih veština.
– Molim?
– Dolaze da mi se dive. Dolaze da gledaju kako igram i kako jedem. Ne mogu da pojme. Ja sam im idol. Ne samo zbog plesa već i zbog kompletnog načina života. Ne mogu da pojme tu raskoš ljudskih veština, razumete?
– Ne mogu da pojme – ponovila je i još jednom, za svaki slučaj, pogledala ka crnom prozoru.
– Ne bi trebalo – dodala je oprezno – da mi govorite takve stvari. Nisam dobra plesačica, nisam sigurna u sebe. Sada kad znam da me gledaju…. – prekinula je pomislivši: „Šta je sad to, koji đavo?“, i odmah dodala:
– Da li se to često događa?
– Gotovo uvek – reče; pogled mu je bio zamućen.
– Otkako ovamo dolazim.
Cimnuo se i nastavili su malo življe. Ona je gledala u njega, on je gledao iznad nje. Polako se utišavala muzika poslednjeg valcera, kratka pauza i orkestar je grunuo Uspomenu.
– Ova melodija me – reče – više nego ijedna druga…
– Znam – reče – i mene isto.
– I vi ste razvedeni?
– Nisam – reče. – Ali hajde da plešemo, a ne da ćaskamo. Muzika svira da ne bismo razgovarali. Nema mesta za priču.
Oči su joj bile pune suze, otvorila ih je širom i obećala sebi da će uspeti da ne zaplače. A onda joj je brada samo zadrhtala, otrgla se od njega i pobegla u ugao kod šanka. Ubrzo ju je našao i
pružio joj maramicu.
– Nemojte da plačete – reče onemoćalim glasom dok je neprestano gledao u podijum i brojao koliko je još taktova ostalo od pesme i da li će stići da se vrati pre nego što orkestar završi.
– Molim vas, nemojte da plačete, kad vas molim.
– Nije mi ništa – reče – ništa, zaista. Ne plačem.
– Ali šta to govorite? – trgnu se iz malaksalosti. – Pa valjda vidim: oči su vam naduvene, skroz ste se umazali.
– Pobogu – reče podignutim glasom – nemojte toliko da me zagledate!
I ugasi svetlo.
Nakratko je vladao totalni mrak, ublažen samo uličnim svetlom. Orkestar je zasvirao još nekoliko taktova i prestao, nastao je žamor. Na svetlom kvadratu prozora promicale su tamne senke plesnih parova i konobara.
– Ko je ugasio svetlo? Upalite! Ko je ugasio? – čuli su se povici.
Napolju je vladala apsolutna tišina, ulice su bile puste. Oni koji su se vraćali s posla uveliko su se vratili, a oni što su stigli kući nisu više izlazili. Čovek se okrenuo ka prozoru, ukipio i bez reči zagledao u prozor. Žena je obrisala suze i upalila svetlo.
– Otišli su – reče on – već su otišli.
– Nikog nije bilo – uzvrati ona dok je savijala maramicu. – Uflekala sam vas malo, evo ovde.
– Previše je hladno – reče on – možda drugi put. Obično bi izdržali.
– Istrljala sam oči i čelo, a sva sam bila napuderisana, potpuno sam zaboravila.
Pružila mu je maramicu, a on je nije ni pogledao. Probala je da mu je ugura u džep na sakou, ali maramica je odmah ispala.
– Imamo dogovor – reče on – dosad su uvek dolazili.
– Nikog nije bilo – reče ona – ni danas, niti ikada ranije.
– Zato što je hladno.
Nakratko su još zurili u mračni kvadrat prozora, u svoje razmazane odraze. Onda je uzdrhtao, slegnuo ramenima nekoliko puta, kao da je želeo da se opusti. Bez reči je otišao do čiviluka, uzeo mantil i izašao.
[1] Poznata kolonjska voda, koja se koristila i kao alkoholno piće. Prim. prev.
Uzgoj južnog bilja Mičurinovom metodom – Veronika Murek
Prevod: Mila Gavrilović
