Pisac može biti lud, ali ne sme sludeti čitaoca

UVODNA REČ AMBASADORKE BRAZILA U BEOGRADU, IZABEL KRISTINE DE AZEVEDO HEJVERT, NA PREDSTAVLJANJU ROMANA „DEVOJKE IZ SAOP PAULA“ LIŽIJE FAGUNDES TELES
 
Dozvolite mi najpre da kažem koliko sam počastvovana pozivom izdavačke kuće ŠTRIK da učestvujem u ovom predstavljanju prevoda romana Devojke iz Sao Paula na srpski jezik. Ovom važnom i takoreći pionirskom izdavačkom inicijativom, Srbija će se naći rame uz rame s Portugalom, Francuskom, Sjedinjenim Američkim Državama, Nemačkom, Italijom, Holandijom, Švedskom, Španijom i Češkom, tj. sa onim zemljama koje smatramo važnim kulturnim svetionicima, a koje su već imale priliku da se upoznaju s delom Ližije Fagundes Teles.
 
Kao prvo, želim da čestitam rukovoditeljkama izdavačke kuće Štrik na inicijativi za širenje brazilske književnosti, i to one književnosti koju pišu žene, još uvek nedovoljno poznate srpskom čitalaštvu. Koristim priliku da podsetim da je Štrik 2015. godine izdao prevod dela Tri Marije čuvene brazilske spisateljice i akademkinje Rakel de Keiroz. Održavanje takvog fokusa, u savremenom svetu, predstavlja visok strateški cilj i odražava imperativ stvaranja društava u kojima će svi imati jednaka prava i u kojima će se poštovati raznolikost, što je neophodno da se ženska perspektiva ugradi u sve nivoe društva.
 
Druga važna stavka koju bih želela ovom prilikom da istaknem jeste da je objavljivanje spomenute knjige 2015. godine, kao i objavljivanje knjige Devojke iz Sao Paula, koju danas predstavljamo, ostvareno zahvaljujući „Programu podrške prevođenju i objavljivanju brazilskih autora u inostranstvu”, koji uspešno vodi Nacionalna biblioteka Brazila. I ne samo uspešno već i dosledno, rekla bih, budući da je ovo drugi put da ja, kao predstavnica svoje zemlje, imam priliku da učestvujem u predstavljanju knjige objavljene uz podršku navedenog programa. Prvi put je u pitanju bilo predstavljanje prevoda na amharski, u Etiopiji, dela Gospodin Kazmuro Mašada de Asisa, osnivača Brazilske književne akademije i najsjajnije zvezde brazilske književnosti. Prema tome, izražavam uverenje da sinergija ostvarena između izdavačke kuće ŠTRIK i Nacionalne biblioteke neće nestati s ovim ostvarenjem, već će se stvaranje novih prilika da srpski čitaoci upoznaju naše autore i autorke nastaviti.
 
A sada bih, bez ulaženja u naročite detalje, želela da kažem nekoliko reči o samoj Ližiji Fagundes Teles. Rodila se 19. aprila 1923, u gradu Sao Paulu, kao kći advokata i pijanistkinje. Još je u mladosti pokazala da je književnost njen poziv, a na to su je podsticali i prijatelji Karlos Drumon de Andrade i Eriko Verisimo. Mlada spisateljica je, međutim, upisala Pravni fakultet Largo de Sao Fransisko Univerziteta u Sao Paulo, što je, po mom sudu, bio jedan čisto pragmatičan potez. Zanimljivo je istaći, osvrćući se na Ližijin smisao za književnu strogost, da je ona odbacila svoje prve knjige, smatrajući da „mladost ne opravdava nezrele tekstove i da oni treba da ostanu u limbu”.
 
Tek će 1954, prema mišljenju kritičara, romanom Okamenjeni krug Ližija dostići književnu zrelost. Još je važnije to što sama autorka smatra ovaj roman početkom svog stvaralaštva. Kako je rekla, ono što je pre toga bilo predstavlja „mladoraslost”. Ovaj očaravajući neologizam stapa reči „mladost” i „nedoraslost”. Zbog takvih Ližijinih jezičkih odlika, prevoditeljka dela Devojke iz Sao Paula sigurno je pred sobom imala mnogo izazova, a ja ovom prilikom želim da joj čestitam na kvalitetu obavljenog posla. No, da se vratimo na tvrdnju da „ono što je pre toga bilo predstavlja mladoraslost”. Verujem da to treba razumeti tako da kao da se odnosi isključivo na autorkine prve književne eksperimente, ali ne i na njeno iskustvo proživljeno u mladosti. Nakon četiri godine, objavljena je knjiga Priča o raskoraku, koja je dobila nagradu Nacionalnog instituta za knjigu.
 
Kako je „mladoraslost” prolazila, tako je Ližija Fagundes Teles pisala. Godine 1963. objavljuje drugi roman, pod naslovom Leto u akvarijumu, koji će dobiti nagradu Žabuti. Objavljivanje ovog dela podudara se s njenom udajom za Paula Emilija Sales Gomesa, a posle razvoda od prvog muža i rođenja deteta. Zajedno sa Sales Gomesom napisala je scenario za film „Kapitu”, 1967, zasnovan na romanu Gospodin Kazmuro, najvažnijem delu Mašada de Asisa, koga sam spomenula na početku ovog predstavljanja.
 
Sedamdesete je u životu Ližije Fagundes Teles obeležila intenzivna stvaralaška aktivnost i početak njenog konačnog afirmisanja u književnoj karijeri. Tada je objavila neke od svojih najznačajnijih knjiga, kao što je zbirka „Pre zelenog plesa” (1970), čija je glavna pripovetka, ona koja je knjizi i podarila naslov, dobila prvu nagradu na međunarodnom konkursu književnica u Francuskoj. A Devojke iz Sao Paula, iz 1973, dobile su nagrade Žabuti i Koeljo Neto, koju dodeljuje Brazilska književna akademija, kao i nagradu za najbolje književno delo Društva umetničkih kritičara Sao Paula. Delo Seminar za pacove, iz 1977, dobilo je nagradu brazilskog PEN kluba.
 
Najznačajnije priznanje autorka će dobiti u Portugalu, 2005. godine. U pitanju je nagrada Kamois, koja se dodeljuje za celokupno stvaralaštvo. Sticanjem ovog najvećeg književnog priznanja u luzofonom svetu, ime Ližije Fagundes Teles stalo je rame uz rame s imenom Žozea Saramaga, nobelovca.
Ližija Fagundes Teles je članica Književne akademije Sao Paula, a od 1985. i Brazilske književne akademije. Ona je treća od ukupno osam žena koje su pristupile Akademiji od njenog osnivanja 1896.
 
Živeći život književnice iz trećeg sveta, Ližija Fagundes Teles smatra svoje delo angažovanim, tj. posvećenim traženju rešenja za teške uslove života ljudi u zemlji brojnih izazova. Kao aktivna učesnica u tom vremenu i u takvom društvu, autorka nastoji da pisanom reči predstavi stvarnost uronjenu u maštu i fantaziju.
 
S tim u vezi, na samom kraju, spomenula bih da je autorka, kada su je u jednom intervjuu pitali šta je to književno stvaralaštvo, odgovorila: „Književno stvaralaštvo? Pisac može biti lud, ali ne sme sludeti čitaoca. Naprotiv, mora ga odvratiti od ludila. Pisac može biti i iskvaren, ali ne sme kvariti. Može biti i usamljen i tužan, ali uprkos tome buditi snove u čitaocu koji živi u samoći.”
 
Najlepše hvala!
 
Izabel Kristina de Azevedo Hejvert, ambasadorka Federativne Republike Brazil u Beogradu