[text][dropcap color=“color“]O[/dropcap]va uspomena na Džejn Bouls napisana je kao uvod u njena Sabrana dela (1966) [/text]
Prošlo je bar sedam ili osam godina otkako sam poslednji put video modernu legendu po imenu Džejn Bouls; ništa nisam ni čuo o njoj, bar ne neposredno. Ipak, uveren sam da se nije promenila – štaviše, rekoše mi putnici koji su nedavno posetili severnu Afriku i videli je, ili posedeli s njom u nekoj poluosvetljenoj kafani u kazbi, da je uistinu tako i da je Džejn, s onom kovrdžavom, kratko ošišanom kosom boje georgine, prćastim nosićem, nestašnim i tek trunku ljutim očima, veoma jedinstvenim glasom (promukli sopran), muškom odećom i stasom šiparice, i pomalo šepavim hodom, manje-više ista kao i pre više od dvadeset godina kada sam je upoznao: čak i tad je delovala nepromenljivo kao morski jež, privlačna kao što su privlačni svi koji nikad ne odrastu, ali s nečim hladnijim od krvi u venama, duhovita, nesvakidašnje mudra, ni najčudniji vunderkind na svetu nije joj bio ravan.
Kada sam je upoznao (1944? 1945?), gospođa Bouls je već, u određenim krugovima, bila proslavljena ličnost – premda joj je bilo tek dvadesetak godina, iza sebe je imala veoma neobičan i dosta zapažen roman Dve ozbiljne dame, udala se za nadarenog kompozitora i pisca Pola Boulsa i zajedno s mužem, stanovala u glamuroznom pansionu koji je pokojni Džordž Dejvis otvorio u Bruklin Hajtsu. U istom pansionu boravili su Ričard i Elen Rajt, V. H. Oden, Bendžamin Britn, Oliver Smit, Karson Makalers, Džipsi Rouz Li i (ako se dobro sećam) trener šimpanzi koji je tu živeo s jednim od svojih najboljih izvođača. Veoma neobičan spoj ukućana, u svakom slučaju. No, čak i u tako veselom društvancetu, gospođa Bouls se svojim talentom i čudnim vizijama koje je on obuhvatao, kao i svojom ličnošću koja je bila zapanjujući spoj iskrenosti razigranog šteneta i prefinjenosti mačke, izdvajala kao veličanstvena pojava, poput glumice koja stoji u prvom planu.
Džejn Bouls je stroga lingvistkinja – odlično govori francuski i španski, kao i arapski – možda zato dijalozi u njenim pričama zvuče – ili se bar meni tako čini – kao da su prevedeni na engleski s neke neodoljive kombinacije drugih jezika. Štaviše, sve te jezike sama je naučila, oni su proizvod nomadske naravi gospođe Bouls – iz Njujorka je odlutala ka Evropi i prešla je celu, potom otputovala u Srednju Ameriku i Meksiko ostavljajući iza sebe Evropu i rat na pomolu, a zatim se neko vreme primirila u čuvenom menažu u Bruklin Hajtsu. Od 1947. skoro neprekidno je boravila u inostranstvu, u Parizu ili na Cejlonu, ali uglavnom u Tandžeru – zapravo, i Džejn i Pol Bouls se sada sasvim sigurno mogu opisati kao trajni stanovnici Tandžera, s obzirom na njihovu potpunu posvećenost toj strmoj, senovitoj, beloj morskoj luci.
Tandžer čine dva sasvim različita dela, sumorni moderni kraj natrpan poslovnim objektima i visokim, neveselim zgradama, i kazba koja se spušta kroz srednjovekovni lavirint sokaka i niša, i niz trgove kojima se širi miris kifa i nane spušta se do luke gde se tiskaju mornari i razleže prodoran zvuk brodskih sirena. Boulsovi su se ustoličili u oba dela – imaju sterilni, tout confort stan u novijoj četvrti, kao i utočište skriveno u nešto mračnijem arapskom susedstvu: kuću nekog starosedeoca koja je, bez sumnje, jedna od najmanjih u gradu: tavanica je tako niska da posetilac praktično mora da puzi na kolenima iz jedne sobe u drugu; no, sobice su tako dražesne, poput niza Vijarovih slika veličine razglednice – marokanski jastučići razbacani po marokanskim ćilimima, a sve slatko kao pita s malinama i osvetljeno kitnjasto ukrašenim fenjerima i prozorima koji propuštaju svetlost morskog neba i pružaju pogled na minarete i brodove, i plavo okrečene krovove starosedelačkih nastambi što se poput sablasnog stepeništa spuštaju ka bučnom priobalju. Bar je meni tako sve ostalo u sećanju nakon jedine posete u predvečerje pre, sad već, petnaest godina.
Stih Edit Sitvel: Džejn, Džejn, jutarnje svetlo se opet probija… Iz pesme koja mi se oduvek dopadala a da je nisam sasvim razumeo, što mi se često dešavalo kad je ova pesnikinja u pitanju. Osim ako „jutarnje svetlo” nije pesnička slika koja predstavlja sećanje (?). Kad je reč o mojim najradosnijim sećanjima na Džejn Bouls, sva se vrte oko jednog meseca koji smo proveli kao sustanari u prijatnom hotelu u ulici Di Bak, koji je video i boljih dana, jedne ledene pariske zime – januara 1951. Mnoge hladne večeri proveo sam u Džejninom udobnom sobičku (punom knjiga i papira i hrane, i s prgavim malim pekinezerom kog je kupila od nekog španskog mornara) – duge večeri uz fonograf i toplu jabukovaču dok je Džejn krčkala predivne gulaše na električnom štednjaku, izmišljajući pritom recepte: dobra je kuvarica, dakako, a pomalo i proždrljiva, što se može i naslutiti iz njenih priča budući da obiluju opisima obedovanja i pratećih artefakata. Kuvanje je samo jedan od njenih neočekivanih talenata – ona ume i da neverovatno verno oponaša zvukove i s nostalgičnim divljenjem imitira glasove pojedinih pevača, kao što je Helen Morgan, ili njena bliska prijateljica Libi Holman.
Mnogo godina kasnije napisao sam priču Among the Paths to Eden, čijoj sam junakinji nesvesno pripisao nekoliko osobina Džejn Bouls: da šepa dok hoda, nosi naočari, da izvanredno i dirljivo oponaša glasove („Čekala je, kao da sluša muziku i čeka pravi trenutak da se uključi, a onda: Ne ostavljaj me, sad kad si tu! Mesto je ovde tvoje. Sve je kako treba kad si blizu. Kad odeš, sve nestalo je. Gospodin Beli je bio zapanjen, jer mu se činilo da zaista čuje glas Helen Morgan – no glas, tako ranjiv i sladak, prefinjen, s nežnim drhtajima s kojima prelazi visoke tonove, nije bio pozajmljen već uistinu glas Meri O’Migan, prirodni izraz neke prikrivene ličnosti.). Nisam u glavi imao gospođu Bouls kada sam stvorio Meri O’Migan – lik na koji ona ni na koji suštinski način ne podseća; no, činjenica da se delić njene ličnosti izrodio na taj način pokazuje koliko je snažan utisak Džejn oduvek ostavljala na mene.
Te zime Džejn je radila na drami Letnjikovac, koja je kasnije s velikim osećajem postavljena u Njujorku. Nisam veliki ljubitelj pozorišta i većinu komada mi je teško da odgledam čak i jednom, međutim Letnjikovac sam odgledao tri puta, i to ne iz odanosti prema autorki već zbog visprenosti zbog koje je komad podsećao na tek oprobano, osvežavajuće ali gorko piće – iste osobine koje su me prvobitno privukle i romanu gospođe Bouls Dve ozbiljne dame.
Moj jedini prigovor gospođi Bouls jeste da njenim delima ne nedostaje kvalitet već samo kvantitet. Ova knjiga [Sabrana dela Džejn Bouls] obuhvata celu policu njenih radova, da tako kažem. I koliko god da smo zahvalni što je imamo, ipak žalimo što ih nema više. Jednom prilikom, dok smo razgovarali o kolegi, piscu mnogo umešnijem i od mene i od nje, Džejn je kazala: „Ali njemu je tako lako. Treba samo da okrene ruku. Samo da okrene ruku.“ Međutim, pisanje nikada nije lak posao – ako niste znali, to je najteži posao na svetu, a kad je Džejn u pitanju, mislim da je bio i istinski bolan. A zašto i da ne bude? Kad se za njenim jezikom i njenim temama traga mukotrpnim stazama i po kamenolomima: nikada ostvarene veze između njoj sličnih junaka, mentalna i fizička nelagodnost kojima svoje likove okružuje i obasipa – svaka prostorija je grozomorna, svaki urbani predeo je produkt neonske strogoće.
Pa ipak, premda tragični pogled na svet zauzima središnje mesto u njenom radu, Džejn Bouls je veoma duhovita spisateljica, u neku ruku i komedijašica – ali ne pripada, moram napomenuti, školi crnog humora. Crna komedija, kako je nazivaju oni koji je izvode, kada je uspešna, puna je krasnih doskočica i nema ni tračka saosećanja. Izviđački kamp Katarakt, po mom mišljenju jedna od najpotpunijih priča gospođe Bouls i jedan od najboljih primera njenog rada, predstavlja bolan primer suzdržanog saosećanja – to je duhovita priča o sudbini u čijem srcu leži – i čije srce čini – najtananije razumevanje ljudske ekscentričnosti i izolovanosti. Ta jedna priča dovoljna je da Džejn Bouls ukažemo veliko poštovanje.
