Beatris Bek, francuska autorka belgijsko-irskog porekla, ime je koje u istoriji evropske književnosti 20. veka ostaje relativno neotkriveno, naročito ako uzmemo u obzir da je njena knjiga Leon Moren, sveštenik 1952. godine nagrađena Gonkurovom nagradom, najprestižnijom francuskom nacionalnom književnom nagradom, a 1961. adaptirana u film u kojem glavne uloge tumače filmske zvezde Žan Pol Belmondo i Emanuel Riva. Moguće je da su njenu slavu zamaglile poznatije savremenice i savremenici, poput De Bovoar, Sartra, Diras, međutim razlozi se sigurno kriju i u njenoj direktnoj, ogoljenoj poetici i atipičnom, sirovom jezičkom izrazu, možda prijemčivijem današnjoj čitateljki nego autorkinim savremenicama.
Sama Bek je o šest knjiga „ciklusa o Barni”, čiji je treći deo Leon Moren, sveštenik, u intervjuima govorila kao o fikcionalizovanoj autobiografiji, što je čini pionirkom danas vanredno popularnog žanra, autofikcije. Iako je prema sopstvenim rečima pisala prvenstveno intimistički, ispovedno, i nije težila angažovanosti, u romanu čiji je drugi glavni lik harizmatični katolički sveštenik, ona se nesumnjivo bavi pitanjima besmisla, egzistencijalizmom, politikom i moralom, ali i strašću – za znanjem, duhovnošću, razumevanjem i bliskošću s drugim ljudskim bićem, zbog čega se verzija naslova ovog romana na engleskom jeziku, Passionate Heart (Strastveno srce), čini neobično prikladnom.
S obzirom na društveno-istorijski kontekst Drugog svetskog rata, nameće se pitanje o značaju teme rata za poetiku Beatris Bek. Ipak, rat je, makar u knjizi Leon Moren, sveštenik, mnogo više motivacija za promišljanje nego centralna tema ili pokretač radnje. Zato o ovom romanu možemo da govorimo prevashodno kao o knjizi o promišljanju i transformaciji, na nivou ideologije, francuskog društva i pojedinca, i potrebi za pronalaženjem smisla, koja je uvek intenzivnija u graničnim stanjima.
Možda najveća vrednost ove knjige leži u autorkinom stilu čije su glavne odlike ironija i autoironija. Nasuprot idealizovanoj slici oslobodilaca, Pokreta otpora, principijelnosti običnog čoveka pod okupacijom, tipičnoj za književnost nastalu neposredno nakon rata, Bek donosi nimalo naivan, ogoljen opis svakodnevice, lišen binarnog pogleda na svet. Osim što su neminovno određeni stranom u ratu, svi likovi imaju i drugu dimenziju koja je često u suprotnosti s očekivanim. Ovaj atipično nijansirani pogled na ratnu stvarnost romanu daje notu realističnosti i jedinstvenog ironičnog humora, i baš to može biti odgovor na pitanje o autorkinom odsustvu iz mejnstrima.
No ono što najviše budi čitalačku znatiželju u ovom romanu jeste veza protagonistkinje s junakom iz naslova.
Kompleksan odnos koji se razvija među njima višestruko je motivisan. Barni Aronovič je mlada udovica, predstavljena kao intelektualno i vrednosno superiorna u odnosu na svoje najbliže okruženje. Njen ironijski otklon od stvarnosti je svojevrsni eskapizam, strategija preživljavanja ratnog besmisla. Kako bi se što lakše nosila s besmislom, ona svoju pažnju preusmerava i fokusira na ličnosti i situacije koje u kontrastu sa svakodnevicom koja podrazumeva skrivanje Jevreja od Gestapoa, razdvojenost od ćerke, glad i siromaštvo, deluju banalno. Njena privremena zaljubljenost u nadređenu na poslu, Sabinu, temelji se na idealizovanoj slici koja je u potpunosti plod njene mašte, toliko krhka da se raspršuje u prvoj prilici kada Sabina pokaže da je ljudsko biće. Njen ulazak u ispovedaonicu je u bukvalnom i simboličnom smislu bekstvo od besmisla, pokušaj da se učini nešto „drugo”, bilo šta što nije ratni užas koji je okružuje. U svešteniku Leonu Morenu Barni nalazi upravo ono što joj nedostaje – sagovornika. Zato je razvoj njihovog odnosa moguće tumačiti kao intelektualno prepoznavanje među sličnima – izopštenicima iz svoje grupe, Morena kao „liberalnog” sveštenika koji gaji simpatije prema komunizmu, radničkoj klasi, Pokretu otpora, i Barni, koja sebe doživljava kao drugačiju, čak „bolju” od svog neposrednog okruženja. Upravo slika koju protagonistkinja ima o sebi postaće jedan od ključnih motiva za njeno „preobraćenje”. Kako se vrsta egocentrizma koju gaji ne uklapa u hrišćansko učenje, taj egocentrizam postaje česta tema razgovora sa sveštenikom.
Autentičnost Barninog preobraćenja zamagljena je emotivnom vezom koja se razvija s Morenom. Ona možda jeste, a možda i nije obostrana. Mi uostalom znamo samo ono što Barni vidi i oseća, samo njen doživljaj, njeno tumačenje stvarnosti. Otuda preobraćenje možemo da vidimo kao puku projekciju osećanja koje gaji prema svešteniku, ali razvoj njenog lika sugeriše da smer te projekcije može biti i obrnut. U potrazi za vrlinom u nepodnošljiva vremena, jedna ateistkinja je napravila očajnički pokušaj da utehu pronađe u veri kao poslednjem utočištu od besmisla, ali joj sujeta nije dozvolila da to sebi odmah prizna.
U vreme nasilja, odnos sa sveštenikom, muškarcem simbolički lišenim muškosti i u tom smislu bezopasnim, makar je prividno bezbedno mesto. Ali emotivni i psihološki lom kroz koji junakinja prolazi pokazuju da bezbednog mesta nema, isto kao što oslobođenje od okupatora ne donosi nužno mir. Ipak, seksualna i romantična privlačnost sveštenika nije redak motiv ni u književnosti ni u popularnoj kulturi, pa su mogućnosti za njegovo tumačenje gotovo neiscrpne – od psihoanalitičkih do feminističkih. Možemo ga razumeti kao težnju ka idealnom, privlačnost nedostupnog i zabranjenog, čak stereotipno, kao potrebu žene da promeni muškarca. Ipak, savremeno čitanje trebalo bi da bude sklonije tome da ga vidi kao ženski otklon od dominantnog, agresivnog, ugrožavajućeg maskuliniteta koji je za savremene žene sve neprihvatljiviji.
Zato roman Leon Moren, sveštenik čitamo da bismo ponovo otkrili svežinu skrajnutog autorskog glasa Beatris Bek, zbog njenog humora i smelosti, ali i zbog opšte potrebe svih koji čitaju i pišu da traže smisao na neočekivanim mestima.
Aleksandra Aksentijević
