Svoju knjigu Stari bunar (Ókút) Magda Sabo (Szabó Magda, 1917–2007) objavila je 1970. godine. Moglo bi se, dakle, reći da je ovo delo nastalo negde na sredini njenog spisateljskog puta. To je otprilike vreme kada u Mađarskoj ona postaje etablirana i poznata književnica, ali i momenat kada glas o njenom pripovedačkom umeću postepeno počinje da se širi i van granica njene domovine. Tokom svog života ova autorka, široj čitalačkoj publici poznata pre svega kao vrstan romanopisac, okušala se gotovo u svim književnim vrstama: pisala je poeziju za decu i odrasle, te drame, pripovetke i romane za decu, omladinu i odrasle. Imajući u vidu prirodu ovog dela koje je, evo, sada dostupno i srpskim čitaocima, možemo dodati da se Magda Sabo okušala i u jednom specifičnom, hibridnom žanru autobiografske, a donekle i autopoetičke proze.
Jer ova knjiga ne može se nazvati romanom u klasičnom smislu, pa čak ni zbirkom prilično čvrsto povezanih autobiografskih priča u kojima autorka pokušava da s različitih tematskih aspekata prikaže ključne momente vlastitog odrastanja, odnosno jednog njegovog segmenta – ranog detinjstva – i to one momente i događaje koji su, po njenom mišljenju, odlučujuće uticali na formiranje njene ličnosti i, u krajnjoj liniji, doveli do toga da se kasnije opredeli za spisateljski zanat. U tom kontekstu, moguće je da će ova knjiga u izvesnom smislu izneveriti očekivanja čitalaca dobro upoznatih s opusom Magde Sabo, jer ovo nije klasičan roman, odnosno (polifona) fikcionalna, dramatična priča koja opisuje često neočekivane i tragične obrte u životima mahom ženskih likova razdiranih unutrašnjim napetostima, gde su te unutrašnje napetosti neretko izazvane i pojačane spoljašnjim pritiscima. Ovo nije, dakle, priča o samostalnoj i hrabroj ženi ili samostalnim i hrabrim ženama u sukobu sa svetom i društvom. Mada, ako bi se posmatrala iz drugačije perspektive, možda donekle jeste i to. Ovo je zapravo Magda Sabo – njom samom.
U tom kontekstu, ne čudi što je upravo ovo delo možda i najmanje prevođena knjiga Magde Sabo. Čitanje ove knjige, naime, u određenom smislu iziskuje predznanje u vidu kakvog-takvog poznavanja njenih ranijih dela. Takođe, a to može izgledati pomalo neobično, čak ni poznavanje njenih kasnijih dela ne može u tom kontekstu da škodi. Razlog za to leži u tome što ovo delo ne samo što daje određene smernice za razumevanje radnje i likova prethodnih romana Magde Sabo, već u neku ruku kao da nagoveštava i neke druge opsesivne teme kojima će se ova spisateljica baviti u nekim svojim kasnijim tekstovima. Utoliko su srpski čitaoci u srećnoj poziciji, jer je na srpski jezik proteklih decenija preveden gotovo celokupan opus Magde Sabo.
Za simbol svog specifičnog, ne sasvim prustovskog, traganja za izgubljenim vremenom, Magda Sabo uzima stari, davno usahli, poklopcem i kamenčićima prekriveni bunar u bašti kuće u Debrecinu, u kojoj je odrasla. Taj bunar bio je, kako saznajemo, mesto striktne roditeljske zabrane, i posledično, velikog detinjeg interesovanja da se tom, zabranjenom i tabuima obavijenom mestu krišom priđe, da se u njega spusti, da se njegove tajne saznaju. Metaforika bunara u književnosti i antropologiji izuzetno je bogata – prisetimo se ovde samo najčešćih i najbanalnijih predstava, recimo u vidu bunara skrivenih želja, podsvesnih poriva i tome slično. Za malu, još neosvešćenu devojčicu Magdu koja, kao što mala deca uvek čine, svet doživljava pre svega čulima, bunar krije nekakavu tajnu, možda neki užas od čijeg spoznavanja je njeni roditelji strogo odvraćaju, čuvaju.
Tek mnogo godina kasnije, taj tabuizirani, davno usahli bunar, dobiće u očima ove književnice drugi smisao i zadobiće svoju istinsku simboliku: u neistraženim dubinama bunara krije se čitav jedan svet, svet njenog ranog detinjstva, njenih formativnih godina, a uverljiva rekonstrukcija tog sveta veliki je ispit za svakog pisca. Nakon čitanja ove knjige, utisak je da se spisateljica sa tim zadatkom prilično uspešno izborila – našla je specifičan jezik, izraz i pripovedačku tehniku da davno prohujali svet vlastitog detinjstva približi prvo samoj sebi, a onda, preko malopre nagoveštene narativne tehnike, i čitaocima. A ta pripovedačka tehnika podrazumeva stalno i vešto preplitanje (naivne) dečje perspektive i samoironičnog osvrta na tu perspektivu, upotpunjenu simpatičnom i često duhovitom kritikom svog tadašnjeg, detinjeg (a često i odveć detinjastog) Ja. Na taj način čitaoci dobijaju jedan fini spoj biografskih (spoljašnjih) činjenica – dakle, nečega što bi u svakoj drugoj formi prikazivanja delovalo verovatno suvoparno, jer nema u toj biografiji nikakvih specijalnih avantura, lomova i dramskih, romanesknih zapleta – i intenzivnog unutrašnjeg doživljaja sveta, drugim rečima, doživljaja jednog osobenog, a neretko i osobenjačkog, ekscentričnog sveta mašte osetljive i pomalo razmažene devojčice-jedinice.
A suvoparne biografske činjenice kažu da je Magda Sabo rođena u osiromašenoj građanskoj porodici, i da su joj preci i sa majčine i sa očeve strane nekoliko generacija unazad bili takozvani debrecinski civisi. U mađarskom jeziku pojmom civis (cívis, čita se civiš) označava se dobrostojeći gazda ili preduzetnik, ponekad bogati zanatlija, koji živi u nekom od većih provincijskih gradova Alfelda, odnosno mađarskog dela Panonske nizije. Ovo klasno određenje naročito se odomaćilo u gradu Debrecinu, rodnom mestu Magde Sabo i centru kalvinizma (reformacije) u Mađarskoj. Do te mere se ova specifična oznaka klase primila u narodu da je preživela čak i ideal besklasnog društva socijalističke epohe, pa se njome neretko označavaju, ironično ili manje ironično, čak i neki današnji žitelji Debrecina.
Magda Sabo u ovom svom delu ne krije da je izrazito ponosna na svoj porodični legendarijum, s obe strane: u podužem spisku predaka kojima se diči nalazimo čukundedu-čuvara Petefijeve sablje iz revolucionarne 1848. godine, a u još daljoj prošlosti i jednog pretka koji se u vreme krvavih godina katoličke protivreformacije nije želeo odreći svoje kalvinističke vere, pa je za kaznu postao sužanj na prekookeanskoj galiji. I ovo su samo neki od najspecifičnih primera čojstva i junaštva u dičnoj porodici Jabloncaj (što je devojačko prezime majke Magde Sabo), a u drugačijim primerima duhovne izuzetnosti, kako iz knjige saznajemo, ne oskudevaju ni očevi preci.
Ipak, ono što uistinu spaja ta dva nasleđa – majčino i očevo – jeste prefinjeno obrazovanje i različite vrste umetničkih darova koje su ti preci posedovali, a među kojima prednjače oratorski i književni dar. Autorka nam bez trunke ironije kaže da je pisanje – a neretko i objavljivanje napisanog, ponekad čak i u formi knjiga – u njenoj familiji bilo više pravilo nego izuzetak. U tom kontekstu, nije nimalo neobično što se i mala Magda, još u najranijem detinjstvu, okušala kao pisac. Mnogo je veće dostignuće, međutim, to što je uprkos ovakvom porodičnom nasleđu istrajala u toj profesiji i što se, za razliku od svojih predaka koji su se književnošću bavili iz hobija, ona u potpunosti posvetila teškom i trnovitom putu pisca, do te mere da je od svog zanata vrlo brzo počela sasvim pristojno i da živi. Taj podvig bio je utoliko veći što je mađarska književnost čak i dan-danas u dobroj meri notorno mačistička i muškocentrična.
Ova knjiga Magde Sabo, može se, dakle, čitati i kao svojevrsna autobiografska ispovest o procesu postajanja književnicom. Gotovo svaki doživljaj devojčice, svaki manji ili veći šok (danas bismo verovatno rekli trauma) koji ona u svom odrastanju doživljava – spoznavanje smrtnosti, roditeljske i vlastite, spoznavanje prirode pozorišne umetnosti, prirode ljudske seksualnosti, tužne sudbine domaćih životinja, saznanje da i van zatvorenog kruga njene porodice postoji, uprkos svemu, svet vredan upoznavanja, kao i spoznaja da su joj i otac i majka u ranom detinjstvu doživeli bar po jednu veliku traumu koja im je kasnije odredila život i limitirala njihove mogućnosti, te mnogo, mnogo toga još – sve su to važne stanice u formiranju male Magde kao buduće književnice. U tome joj unekoliko pomaže, a unekoliko i odmaže preterano zaštitnička atmosfera, atmosfera svojevrsnog staklenog zvona pod kojim odrasta. Cena koja se za tu zaštitu plaća jeste, razume se, povinovanje roditeljskom autoritetu gotovo u svemu što čini, i šokovi koje joj iz dana u dan priređuje spoljašnji svet.
Pa ipak, a to je verovatno jedna od najvažnijih pouka i poruka ove knjige, umetnica će klice svog autentičnog stvaralačkog puta pronaći tek onda kada se na polju koje joj je najdraže – u slučaju Magde Sabo, to je pisanje romana u kojem glavna junakinja strada – tvrdoglavo i bezobrazno bude drznula da odbaci sve savete i sve autoritete, čak i po cenu da u prvi mah, u svom prvom detinjem književnom pokušaju ispadne smešna i naivna, neuverljiva i nelogična. Ovo je knjiga o jednom problematičnom i osetljivom detetu-ekscentriku, namenjena osetljivim čitaocima i čitateljkama, o teškom i mučnom putu i borbi da se nađe vlastiti stvaralački glas, napisana iz prve ruke. Važno je još jednom istaći i to da je ona napisana s finom dozom autoironičnog otklona, što je drži podalje od zamke nepodnošljive sentimentalnosti, sladunjavosti i egzaltiranosti u koju moderna proza, koja teži uzbudljivoj priči i zapletu, neretko upada.
Marko Čudić
