Kada su objavljene 1943. godine, kritika je sahranila „Dve ozbiljne dame“: to je roman ni o čemu, pisali su, jedino što je šokatno u vezi s njim jeste to što je uopšte štampan, ređali su se komplimenti. Tenesi Vilijams, autor drame „Tramvaj zvani želja“, ovaj roman pročitao je, međutim, potpuno drugačije. Rekao je: „Dve ozbiljne dame“ najviše od svih modernih romana zaslužuju da postanu klasik. Dvadeset godina kasnije objavljena su u Americi sabrana dela Džejn Bouls u dva toma: jedan roman, jedna drama, nekoliko priča, prepiska, započeti radovi… Pogovor je napisao Truman Kapote, autor romana „Hladnokrvno ubistvo“. Nevelik opus, konstatovala je savremena kritika, ali zato savršen, bio je zaključak. Danas se i kritičari i pisci slažu u tome da su „Dve ozbilje dame“ remek-delo. Zavidim ljudima koji još nisu čitali Džejn Bouls, rekla je Ali Smit, autorka romana „Kako biti oboje“, jer će tek doživeti ushićenje i šok i otkrovenje čitajući to delo klasične književnosti.
Džejn Bouls (1917-1973) Kapote je opisao kao „modernu legendu“. Ona i njen muž Pol Bouls, autor romana „Čaj u Sahari“ živeli su neobičnim životom koji je više ličio na umetnički projekat nego na bračnu zajednicu. Proputovali su Evropu, Južnu Ameriku, živeli u Africi. Nakon samo godinu dana braka, Džejn je prestala da ima odnose s Polom i okrenula se homoseksualnim vezama, kao i sam Pol uostalom. Veze su joj bile veoma turbulente, sumnjalo se da je jedna žena s kojom je živela truje. Dani su joj bili ispunjeni pisanjem, druženjem s umetnicima, ljubavnim dramama i velikim količanama alkohola. Želela je da njeno delo bude savršeno, ali su je neprestano mučile spisateljske blokade, mučila ju je i bolest, od detinjstva. Kao što joj ni život nije bio prosta svakodnevica, ni u njenom delu nema literarne rutine koju bi čitalac očekivao, na koju se navikao i koja mu je zato bliska. Dve neobične ozbiljne dame traže neobične čitaoce.
„Kada je Bernardo Bertoluči 1990. snimio film Čaj u Sahari (The Shelering Sky) po istoimenom romanu američkog pisca Pola Boulsa iz 1949, široka publika nije znala mnogo o tom piscu niti o njegovom životnom putu. Ono što je film činilo posebno interesantnim jesu završne sekvence u kojima se Pol Bouls, već u dubokoj starosti, pojavljuje kao narator filma. Bertoluči je verovao u moć filma kao medija – u želji da osvesti dubinu zaborava u koju mogu pasti i najznačajnija dela i umetnici, pokazao je svetu ne samo lice skoro anonimnog starca već i sámo lice našeg sopstvenog zaborava, lice nemara i nehaja koje zapadna kultura tako često pokazuje kada su u pitanju umetnici koji nisu, iz nekog razloga, dostigli status celebrityja. (…) Moć te senke tajanstvena je i misteriozna. Ona na čudan način obnavlja prokletstvo izuzetih iz kanona celebrityja, težeći da ih vrati u svoj zaklon, pod svoje moćno okrilje i kontrolu. Ovo je važno imati na umu kada se nalazimo pred prvim prevodom na srpski jezik romana Džejn Bouls…“, iz pogovora za „Dve ozbiljne dame“ Tatjane Rosić.
