Štrikov projekat „Od šivaće mašine do Fejsbuka, dva veka ženske evropske književnosti“ podrazumevao je objavljivanje i promociju deset knjiga koje su napisale žene. Projekat je trajao dve godine, od kojih je jednu pojela korona. Razume se, nije bilo lako sačuvati pribranost, teško je bilo svakog dana ubeđivati sebe da objavljivanje knjiga ima smisla; bile smo prvo preplašene, pa utučene, pa besne, pa bolesne; ljudi oko nas umiru i dalje. Ali sve je počelo razdragano i puno poleta, tako da biram da napišem ovaj tekst u tom tonu.
Birale smo dobra književna dela, vrhunsku književnost. Izabrale deset evropskih zemalja. Prevodile sa devet jezika. Birale smo moderne klasike i naše savremenice. Tražile hrabre književnice. Tražile knjige koje tresu. Da nam kažu ono što smo toliko čekale da čujemo. Ono što nas se tiče. Htele smo nesutrašive pred životnim čistkama. Htele smo da pokažemo da su one oblikovale i stvarale književnu istorije Evrope. Sele smo za naš okrugli sto u kancelariji, i krenule da spasavamo Ginervu, evo ovako:
Logično najpre s „Uputstvima za spsavanje sveta“ Rose Montero. Rosa je velika zvezda u Španiji, veliki erudita, i na sve to prijatna, skromna i duhovita žena. Velika nam je čast što smo je, zajedno s Ambasadom Španije i Inistutom Servantes, ugostili u Beogradu tokom našeg festivala Njena zemlja, 2019. Rosa je govorila o svom romanu, o tome zašto je istetovirala guštera na ruci, održala je predavanje o ženskoj književnosti danas. I dopao joj se Beograd, čak je i kupila cipele jednog domaćeg proizvođača.
Iz Danske smo odabrale Dorte Nors, književnicu koja ume najbolje da se šali sa usamljenoću od koje se gubi svest. Čije su priče pravo evropsko i svetko kulturno dobro. „Mini je potreban prostor za vežbu“ jeste roman od rečenica nanizanih ne jedna pored druge već jedna ispod druge. Htele smo da znamo mogu li te lestve od teksta da nas odvedu gore.
Zadržale smo se na severu, u Švedskoj. Fenomenalna An Jederlund. Objavili smo njenu zbirku poezije „Duboka ljubav niko“. Nije bilo lako, jer An Jederlund želi da oslobodi poeziju i jezik racionalnog. Osamdesetih je zbog toga izazvala veliku debatu u književnim krugovima koja je potom dobila ime „slučaj Jederlund“.
Onda moderni klasik, Edna O’Brajen, jedna od onih književnica za koju mnogi od nas misle da mora da dobije Nobelovu nagradu, ali znamo da nikad neće. Suviše je nepotkupljiva. Suviše otkriva. Suviše je opasna za poredak. Zato su je i zabranjivali. Edna, zato te volimo. A pišeš bez greške, talenat, osećaj, tanani prelazi u metaprostore.
„Tavanice“ su bile sledeći roman. Češka autorka Zuzana Brapcova prerano je umrla, ostavila je iza sebe po obimo malo delo, ali veliko u svakom drugom smislu. Glavna junakinja Ema završava u psihijatrijskoj bolnici. I kako je tamo? Na ženskom odeljenje, usred Praga, kad su napolju svi najmiliji, a unutra se ruši podsvest od cigala istorije, trenutaka, sećanja, osećanja? Želeli smo da znamo kako je nama u Zuzaninim „Tavanicama“.
I onda Lizuška. Istinita priča koju je rumunska autorka Dojna Rušti pretvorila u roman. Zato nam je „Lizuška, 11 godina“ bila važna knjiga, ona nije od onih tvorevina duha koje su kao dušu dalo za vekovno oblikovanje ozbiljnim prstima interpretacije. Ova knjiga je živa, i živi sad, i živi za nas.
„Zelene voćke“ napisala je Violeta Greg, poljska autorka koja je emigrirala u Englesku. Ovo je roman i istovremeno i zbirka priča, sećanje na detinjstvo u dramatičnom posleratnom komunističkom vremenu. Knjiga koja bi trebalo i da ovdašnjoj čitalačkoj publici probudi izvesne uspomene.
Pričitala sam jednom „Vrata“ Magde Sabo, prevod nije bio najbolji, ali sam odmah videla. Magda je genije. Ima ona igra kao šta bi volela da uradiš kad bi bilo moguće; volela bih da sam, recimo, mogla da odem na koncert „Dorsa“. Sad je da sam mogla da upoznam Magdu Sabo. Prvo smo objavili „Daljine“, sada „Ulicu Katalin“, to su romani koji ulaze u vas, od toga kako ih budete dočekali, sve zavisi.
Jelenu Lengold sam upoznala. Jelena voli mačke, i razumela sam da ljudi koji vole mačke, baš vole mačke. Ja sad imam psa, ali pošto je prevod „Vašarskog mađioničara“ na španski najzad završen, knjiga je izašla, korica je zablistala, mislim da će mi Jelena oprostiti. Pse i mačke na stranu, veliki je to poduhvat bio, i ponosna sam.
U projektu je i jedna dama. Prava britanska. Kad piše, ne piše duže od četiri meseca, ali poštuje tačno određenu satnicu, gleda sapunice, ne kupa se danima, kad zapne, popije punu šolju viskija na prazan stomak. Hvata je panika od prvog pasusa koji još ne postoji, ali kada ga konačno bude, biće i romana. Znate ono, nekad poverujete u mit o srodnim dušama… Njena duhovitost mogla bi biti nova odrednica u teorijama smeha. „Krojačicu“ smo odabrale mi, a u filmu je glumi Džoun Plourajt.
Moram i da zahvalim svima koji su bili s nama u ovoj vožnji. Prevodiocima Ani Kuzmanović (sa španskog, „Uputstva za spasavanje sveta“) koja šalje tekstove kao Biljana da ih beleše, Radošu Kosoviću (s danskog, „Mini je potreban prostor za vežbu“) divnom prevodiocu i divnom čoveku, omiljenoj Mileni Podolšak (sa švedskog, „Duboka ljubav niko“) čiji prevodi imaju jednaku harizmu kao i ona sama, Tihani Hamović (sa češkog, „Tavanice“) koja kao odjednom iz neke senke preda blistav prevod, mojoj Mili Gavrilović (sa poljskog, „Zelene voćke“), koja osim što prevodi kao zmaj, bude moja šolja viskija na prazan stomak, Danieli Popov (s rumunskog, „Lizuška, 11 godina), koja nije imala lak zadatak, ali je dala sve od sebe da bude najbolja, Luisi Fernando Garrido i Tihomiru Pišteleku (na španski, „Vašarski mađioničar“), tačnim, spremnim za saradnju, punim razumevanja, Tatjani Bižić (s engleskog, „Pokretne slike“) na inspirativnom čitanju i istom takvom prevođenju, mojoj Mariji Obadović (s engleskog, „Krojačica“), koja ume da prevodi i s medicinskom kragnom na vratu i kad joj je najteže, zato što joj je stalo, i genijalnom Marku Čudiću (s mađarskog, „Ulica Katalin“) kog ubeđujem da samo prevodi, a on odmahuje rukom… Hoću da zahvalim najdivnijem na svetu Peđi Popoviću, dizajneru, najtlentovanijoj dizajnerki na svetu (koju mnogo izdavača voli) Dragani Nikolić, još jednoj talentovanoj dizajnerki Nini Knežević, mojoj savršenoj lektorki Vesni Kalabić i dragoj Borki Mišćević; TAG mediji koja pravi naše sjajne filmiće i hvata kamerom sve što izmislimo.
Uprkos koroni, uspeli smo da održimo dva naša festivala „Njena zemlja“ i „Mali jezici pišu veliku književnost“, jer smo nesutrašive, pa da. Najveće hvala Slavki Vlalukin, bez nje ništa, dok pišem ovaj tekst već je pola šest, u kancelariji smo i pijuckamo mohito i kad je ona preko puta okruglog stola, spokojno je. I još jednom hvala Mariji Obadović jer i bez nje ništa, ona je hladna glava kad sve uzavri.
Najzad, hvala svim čitateljkama i čitaocima koji su u Štriku prepoznali svoju izdavačku kuću i koji nas više ne daju.
Urednica,
Ljubica Pupezin
