Naredne sedmice dešavalo mi se da zaplačem bilo gde. Kad bih se probudila, znala sam da je majka umrla. Budila sam se iz teških snova kojih se uopšte nisam sećala osim da je u njima bila ona, i to mrtva. Izuzev zadataka neophodnih za život – nabavki, kuvanja, stavljanja
veša u mašinu – nisam radila ništa. Često sam zaboravljala kojim redom treba raditi šta, zaustavljala sam se pošto sam oljuštila povrće, a ono što sledi, da ga operem, uspevala da obavim posle napornog razmišljanja.

Da čitam nisam mogla. Jednom sam sišla u podrum, tamo se nalazio majčin kofer, s njenim novčanikom, letnjom tašnom, i ešarpama. Stajala sam sva klonula pred zjapećim koferom. Najgore mi je bilo napolju, u gradu. Vozila bih, pa iznebuha: „Ona više nikad neće biti nigde na ovome svetu.” Više nisam razumevala uobičajeno ponašanje ljudi, a njihova pomna pažnja s kojom su birali ovo ili ono parče mesa ispunjavala me je užasom.