Mlada Evropa čita: kritike polaznica i polaznika radionice pisanja književne kritike

U okviru projekta „Njene priča je i tvoja priča, univerzalne vrednosti ženske evropske književnosti“, koji je podržala Kreativna Evropa, održava se regionalna radionica pisanja književne kritike „Mlada Evropa čita“. Biće održano šest radionica na kojima će predavačice i predavači iz regiona razgovarati s učesnicama i učesnicima o knjigama objavljenim u okviru projekta, a nakon svake radionice biće odabrana jedna kritika koju će objaviti partnerski portali iz projekta iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine.

Na drugoj radionici bilo je reči o romanu Godine bisera, prerano preminule češke autorke Zuzane Brapcove. Predavačica je bila profesorica, književna teoretičarka i kritičarka Selma Raljević. Tri najuspelije kritike sa druge radionice pročitajte u nastavku teksta.

Opasnost nekritičkog pristupa romanu Godina bisera

(Zuzana Brapcova, Godina bisera, prevela s češkog Tihana Hamović, Beograd: Štrik, 2023)

Piše: Stanislava Paunović

Prvi put objavljena 2000. godine, Godina bisera autorke Zuzane Brapcove opisivana
je kao prvi lezbejski roman češke književnosti. Ne prezajući pred (tada) tabu tematikom,
knjiga autorke koja je prethodno stekla reputaciju kao prva dobitnica antirežimske nagrade
Jiří Orten (1987), namenjene jačanju vidljivosti mladih autorki i autora čija su dela bila
zabranjivana pod komunističkom vlašću – dočekana je kao literarna senzacija češke scene. U
startu objavljena u tri izdanja, popularnost knjige u mnogome je pomogla uvođenju značajnih
tema u prostor javnog govora, od homoseksualne ljubavi preko pitanja zavisnosti, mentalnog
zdravlja i samoubistva, toksičnih i nasilnih odnosa, tretmana žena u mentalnim institucijama,
ali i problema intimnog suočavanja sa internalizovanom automizoginijom i
autohomofobijom. Ipak, pitanje je u kojoj meri roman Zuzane Brapcove uspeva da, kroz
pokretanje pomenutih tema, stvori i prostor za dijalog, te promenu stavova, uverenja ili
predrasuda kod čitalačke publike?

Ispripovedan najvećim delom u prvom licu, romanom dominira perspektiva (anti)junakinje Lucije, koja, suočivši se u 40. godini sa svojom, do tada potiskivanom, seksualnom orijentacijom, prolazi kroz krizu identiteta, upoznavši, kao srećno udata majka i urednica, 16 godina mlađu Magdu, sa kojom se upušta u ljubavnu vezu. Godina bisera je, u tom smislu, godina koju Lucija i Magda provode zajedno, kao dvoznačni proces njihovog zbližavanja i udaljavanja – kao rana ili strano telo koje, oblaganjem u sedef, postaje deo same Lucije, koji ona, nakon raskida, nasilno pokušava da odstrani, prvo pokušajem ubistva Magde, a potom i same sebe. Trodelna struktura knjige funkcioniše kao prsten ili školjka oko poglavlja „Crna kutija“ – ovde metafore za homoseksualnost, to jest skrivani deo Lucijine ličnosti i mladosti, u kontekstu prve, tajne, potisnute ljubavi prema dugogodišnjoj prijateljici Renati. Odbacivanjem lineranog pripovedanja, dinamička rekonstrukcija događaja vodi nas, u biser–centru, otkriću povoda za Lucijin pokušaj samoubistva i njen boravak u mentalnoj instituciji, što je tematizovano na početku i kraju romana.

Mikroceline romana organizovane su kroz mozaičku smenu pripovednih perspektiva (Lucija, Jakub, Tereza, „druga“ Lucija, treće lice…), prelomljenih kroz Luciju kao fokalizacioni centar, te datih primarno u funkciji ogledanja, uspostavljanja paralela i dalje karakterizacije glavne junakinje. Fragmentarne epizode nižu se asocijativno, kroz smenu i mešanje sećanja, poređenja i snova, maskiranjem granice između stvarnog i hipotetičkog, ne bi li se u više navrata eksplicitno iznela sumnja da je svet samo projekcija Lucijinog uma, te da pravih dijaloga u romanu nije ni bilo. Narativna reprezentacija haosa, u knjizi ekspliciranog kao mehanizam „ženskog“ mišljenja, to jest iskrivljeni haos detalja koji se postavlja nasuprot „muškim“ celinama i povezanostima, postiže se kroz roman i brojnim lajtmotivskim ponavljanjima i variranjima odeljaka, slika i motiva.

Iako isprva haotično, te predstavljeno kroz niz zagonetnih slika–simbola koje daljim čitanjem treba razrešiti, pripovedanje zbog svoje promišljene organizacije i doslednog uvezivanja slika, realizacija metafora i raskrinkavanja mesta neodređenosti, do kraja romana ostavlja utisak iskonstruisanosti. Poput projekta na kojem je trebalo praktično isprobati sve naratološke postupke, umesto dramatične ispovesti, intimne krize i iluzije življenog iskustva ka kojoj prikazivanje Lucijine priče teži. Čitateljkama/čitaocima je do kraja knjige objašnjeno kako isprva ambivalentni motivi, poput zavisnosti, apstinencije, crne kutije, 13. sobe, bisera, prstena, krvi, i slično – mogu npr. da se čitaju i iz perspektive odbijanja i prihvatanja lezbejskog odnosa i identiteta, na šta je kroz delo u više navrata svakako aludirano. Izlišnim eksplikacijama, te doslednim razrešavanjem motiva i slika kojim na početku romana nedostaje kontekstualizacija iz segmenta „Crna kutija“, potcenjuju se čitalačka imaginacija i sposobnost rezonovanja, a sam proces čitanja gubi na svojoj uzbudljivosti. Štaviše, utisak artificijelnosti i konstruisanosti proizilazi, ironično, iz dosledne povezanosti svih fragemanata u jasnu celinu, koja potom intervencijom autorke biva razlomljena i pretumbana u konačni oblik knjige.

Sama naratorka Lucija odgovara tipu antijunakinje koja, uprkos svojoj želji da bude doživljavana kao liberalna, otvorena, načitana intelektualka – svet boji stereotipnim, konzervativnim predsrasudama, elitističkim stavovima, automizoginijom i autohomofobijom, otežavajući mogućnost čitalačke identifikacije ili saosećanja. Primera radi, u njenoj vizuri: feminizam je hir, mala štetočina koja razara republiku, druge žene su neretko okarakterisane kroz gađenje i nipodaštavanje zbog izgleda, kilaže, porekla, kao obična izveštačena guska, stokilašica, brkata, iživljena devica, te kroz stereotipe vezane za odnos selo–grad, dok je žena od 40 godina matori gabor. Perpetuiraju se stereotipno muške (pucačine, fudbal, matematika, autići) i ženske aktvinosti (kuvanje, šivenje, briga o bebi). Svoju homoseksualnost Lucija vidi kao nakazu zauvek prikovanu lancima u trinaestoj sobi, kao prigušene perverzne sklonosti i manijakalne predstave, dok uporno koristi odrednice peder–lezbača. Strejt odnos nazvan je normalnim seksualnim odnosom, nasuprot seksualnoj devijaciji koju Jakub otkriva kod svoje žene. Sadistički/mazohistički momenti romana idu u prilog fetišističkoj objektifikaciji lezbejskih odnosa, dok „ispovest biseksualke“ paradoksalno nipodaštava bi-iskustvo, tezom da se vremenom svi odluče za jednu ili drugu stranu. Jedini drugi lezbejski par u delu govori o sramoti koju Lucija nanosi njihovom pokretu, sugerišući da je reč o konstruisanom, a ne prirodnom iskustvu. Magdino i Lucijino držanje za ruke predstavlja sramotan, neprimeren prizor za decu (bizarno, bolesno), dok su deca zid s kojim se svaka homoseksualna žena susretne vremenom. Primera je mnogo.

Način na koji su u jeziku oblikovane Lucijine misli i dijalozi, a sa njima i perspektive drugih junaka, koje se po stilu ne razlikuju od Lucijine, predstavlja jedan od najslabijih aspekata romana, ili možda prevoda romana. Iako neretko dato kroz ironično klackanje između patetičnog i svesti o patetičnosti – nizanjem opštih mesta (književnosti i književne istorije), nasumično ubačene staromodne leksike, neuverljivih replika i dijaloga, te nemotivisanih poređenja, čitaoci se odbijaju od uživljavanja u svet dela. Radi ilustracije, u kontekstu poređenja, čitamo: rešetke su besmislene kao hemijske formule radona iz periodnog sistema elemenata, kontakt sa Lucijom je veći zalogaj od bandžidžampinga, nežnost je Terezi pristajala kao Dalaj Lami smoking, dve korpulentne pedesetogodišnjakinje se ljube sa takvim žarom kao da su se bacile na predbožićno spremanje kuće, hermafroditi koji su menjali pol kao donji veš, razum i emocije kao posvađana braća na raskrsnici

Odabirom da svet romana u celosti bude određen Lucijinim pogledom, koji iznova kroz delo funkcioniše kao izvor nezdravih odnosa, perpetuiranja rodnih stereotipa i homofobnih stavova, čak i u slučaju drugih likova – ne nudi se alternativni primer niti kritički pristup koji bi naveo čitateljke/čitaoce da preispitaju Lucijinu poziciju i stavove/predrasude sa kojima su potencijalno i sami pristupili čitanju. U kontekstu senzacionalističke popularnosti romana 2000-ih, ostaje nesigurno da li on, iako hrabar samom tematizacijom marginalizovane grupe, uspeva da navede nekoga sa homofobnim, elitističkim ili mizoginim stavovima, ko nije već sklon kritičkom mišljenju – da preispita svet sa kojim se u romanu sreće, a time i sopstvena uverenja, koja se pak kroz brojne Lucijine opaske i vrednosne sudove samo iznova potvrđuju. Takođe, nekoga ko u čitanje uđe sa svešću o tome da je reč o stereotipima, predrasudama, nepouzdanoj pripovedačici, antijunakinji itd., kroz suočavanje sa nekritičnošću romana, te brojnim stilskim slabostima, knjiga može lako da odbije. Prikazujući u svojoj osnovi bol procesa transformacije – roman Godina bisera ipak ne ostvaruje sopstveni transformacioni potencijal kada je reč o efektu koji je mogao da ima na podizanje svesti i razvoj empatije kod čitalačke publike, kako 2000-ih, tako i gotovo četvrt veka kasnije.

In denial

Zuzana Brapcova, Godina bisera. Štrik, 2023. Prevod: Tihana Hamović

Piše: Emilija Vučićević

Prvi put objavljen 2000. godine, roman Godina bisera (Rok perel) češke autorke Zuzane Brapcove predstavlja prekretnicu u razvoju kanona češke nacionalne književnosti, postajući prvi češki lezbijski roman, koji je od prvog izdanja šire prepoznat, čitan i prevođen – prevod na hrvatski jezik objavljen je već 2002. godine, u izdanju Meandra, a odskora je u izdanju Štrika i prevodu Tihane Hamović dostupno i srpsko izdanje. Revolucionarni potencijal romana leži u činjenici da eksplicitno tematizuje otkrivanje ženske, lezbijske seksualnosti, te posledica koje prihvatanje i(li) razaranje identiteta donosi za glavnu junakinju. No, to je samo okvir.

Naime, roman je komponovan kao niz (diskurzivno šarenolikih) fragmenata koji se odslikavaju u nelinearnosti hronotopa, u smeni narativnih perspektiva – prvog i trećeg lica, pri čemu govor iz prvog lica pripada različitim protagonistima, mada relativno stabilnom stilskom repertoaru – što doprinosi smeni visokoparnog, sentencioznog i patetičnog sa grotesknim, te smeni dugih rečenica na tragu automatskog pisanja i kratkih rečenica, neretko sačinjenih od eksklamacija ili retorskih pitanja. Haotičnost pripovedanja koje se drži na okupu lirskim ponavljanjem – scena, lajtmotiva, celih rečenica – odraz je identitetske rastrojenosti glavne junakinje Lucije, koja se, u kasnim tridesetim godinama, zaljubljuje u 16 godina mlađu devojku Magdu, što dovodi do poremećaja u učvršćenom sistemu (rodnih) uloga koje je Lucija pre toga stabilno ostvarivala: „Uskoro punim četrdeset. Imam odraslu ćerku. Muža. Odličan posao. Trosoban stan u stambenoj četvrti. Ja sam samostalna jedinka, a ne sastavni deo drugog bića.“

Samostalna jedinka se u susretu sa Drugom (ne) prepoznaje, te se pokušaji (samo)identifikacije oslikavaju najpre u udvojenosti subjekta, koji o sebi pripoveda iz prvog i trećeg lica, a potom i u multiplikaciji subjekta, koji svoju perspektivu preslikava na druge, što je očito u nizu paralela sa ostalim protagonistima romana. Primera radi, sa Igorom deli alkoholičarsku zavisnost, sa Vitekom neuspešnu ljubavnu avanturu. To je još očitije u činjenici da i ostali junaci progovaraju Lucijinim jezikom, koristeći simbole vezane za duboku, skrivenu i neartikulisanu intimu – na primer, ćerka Tereza govori da je u Luciji „skriven neko drugi, koga snagom volje skriva kao čudovište u trinaestoj sobi, u grčevitom strahu da ne izađe“. Ova vrsta koketiranja sa motivom skrivene trinaeste sobe koja je – ipak ! – poznata nekom drugom (ćerki), može biti opravdana činjenicom da roman ima elemente dnevničkog zapisa (povremeno datiranje, ili činjenica da se od protagonistkinje, u okviru terapije odvikavanja od zavisnosti u psihijatrijskoj ustanovi, traži da piše dnevnik). U tom smislu, opravdano je reći da su protagonisti eho Lucijine rastrojene svesti, sa kojima se identifikuje ili u odnosu na koje se razlikuje.

Na tragu razlike, jedan od temeljnih konstruktivnih mehanizama romana jeste upravo kontrast, najočigledniji u paru Magda – Lucija, kao: mladost – starost, sloboda – zatvorenost u rodnim ulogama, periferija – grad, radnička klasa – intelektualni/akademski elitizam i sl. Kontrast je uočljiv i među drugim junakinjama, na primer: između Lucije i njene majke, ili Lucije i Tereze, ćerke. Građenje ženske genealogije romana jeste takođe jedan od mehanizama kompozicije, kroz koji se najsuptilnije prelamaju kulturni i politički aspekt tranzicije češkog društva u periodu postkomunizma, te rastrzanosti pojedinca između mogućnosti života u tradicionalnoj nuklearnoj porodici, u komuni, ili pak u skvotu. Na toj tromeđi nalazi se Lucija, rastrzana i društvenopolitičkim prilikama, koje se prelamaju u nestabilnosti već duboko rastrojenog intimnog doživljaja identiteta.

Na tematskoj ravni, osim lezbijskog odnosa (seksualnosti, mogućnosti imanja potomstva, percepcije homoseksualnosti u društvenom kontekstu i sl.), roman pokreće niz važnih pitanja koja su mahom tabuizovana ili skrajnuta u dominantnoj struji kanonskih dela, poput: tranzicije među komunističkim i kapitalističkim sistemima u Istočnoj Evropi, tretiranja (žena) u psihijatrijskim ustanovama, mentalnih bolesti i bolesti zavisnosti, samoubistva, frojdovske želje za povratkom u prenatalno i sl. U važnosti tema sa kojima se eksplicitno hvata ukoštac, roman Zuzane Brapcove ističe se ne samo u korpusu češke, već i svetske književnosti. Sa druge strane, roman prečesto sklizava u patetiku, blisku ljubavnim trilerima, no obojenu akademskim elitizmom i retorikom klasika, kojim – moguće (auto)ironično – progovaraju protagonisti.            

Stilske slabosti mogu se jasno pokazati samo na primeru poređenja, poput slike ćerke „kojoj je nežnost pristajala kao Dalaj Lami smoking“, ili scene „dve korpulentne pedesetogodišnjakinje“ koje su se ljubile „sa takvim žarom i energijom kao da su se upravo bacile na predbožićno spremanje kuće“. Nalik poslednjem primeru, koji kombinuje internalizovanu homofobiju i poređenje u skladu sa rodnim ulogama, u poređenja uplivavaju i opšta mesta, u kombinaciji sa retorskim pitanjima i trotačkom, kao, na primer, pri slici ljubomore kao skalpela koji se zabija među grudi, „sa hladnom hirurškom sigurnošću“, proizvodeći sledeći efekat: „Kakav bol… Šta je ovo zaboga? Zatim shvatam… Strašno seksi… Pri put u životu, u mojoj skoro četrdesetoj godini, probola me je ljubomora“. Pored toga, poređenja su neretko i puke fraze, poput: kao grom iz vedra neba, beo kao kreč, purnjaju kao lokomotive, i sl. U poređenjima se takođe očituje i ranijepomenuti akademski elitizam, npr., gledajući lezbijsku pornografiju, Lucija komentariše: „Na naša milovanja je ličilo otprilike kao što strip liči na Rembranta.“ U istom pasusu prisutna je i (groteskna) klasna – povlašćena perspektiva: „Počela je da mi svlači košulju preko gipsa, očigledno su je uzbuđivale te barbike, koje su pritom delovale kao prodavačice u mesari tik pred kraj radnog vremena“.

Iako smo na primeru poređenja pokazali nekoliko stilskih manjkavosti romana (i moguće – prevoda), trebalo bi napomenuti takođe da glavna junakinja ne samo da ne uspeva da otključa „trinaestu sobu“ i prihvati fluidnost svog identiteta i seksualnosti, već ne uspeva da se pomakne iz perspektive koja je patrijarhalna, što se naročito očituje u nizu opažanja tipičnih za malegaze (projekcija muške heteronormativne fantazije na ženu, pri čemu se žena svodi na predmet seksualne želje), kao i izrazite internalizovane homofobije. Na primer, Lucija će izjaviti kako pored nje „ne leži atrkativna nepristupačna plavojka, već stokilašica Miluška“, kako je „konobarica neobično lepe zadnjice u zategnutim farmerkama“, komentarisaće „grudi babasere [?!] iz toaleta na glavnoj stanici“, i tvrditi stvari poput: „Da ja imam grudi kao ona, bilo bi me baš briga za intelektualne ambicije“. Patrijarhalna ukorenjenost u rodnim ulogama i binarno ustrojenom muško-ženskom svetu neretko rezultuje u sentencioznim, ali problematičnim izjavama, poput: „Sve žene imaju sedam otvora. Ili devet?“, ili: „Muškarci jednostavno umeju da misle u celinama, u povezanostima, dok većina žena uživa u iskrivljenom haosu detalja“. „Frapantna malograđanska guskica koja iznad kreveta lepi poster Pamele Anderson, čita samo Male oglase i uputstva na kozmetičkim proizvodima“, „Sveštenice, te kurve, podle kučke“ još neki su od primera dominantnog pripovedačkog tona.

Iako se stilske manjkavosti romana mogu objasniti (auto)ironijskom interpretacijom sopstvenog obrazovanja, statusa, porodičnog života i zatvorenosti u „normalnosti“ spram haosa koji nastupa u susretu sa slobodnom, mladom devojkom Magdom – činjenica je da je stil dosledan, i da se kroz roman i različite perspektive ne menja. U izvesnom smislu, Brapcova podražava kanonske romane i resemantizuje klasičnu ljubav starijeg muškarca (boema) i mlade femme fatale, prenoseći takav odnos u kvir kontekst. Iako se ta vrsta internevcije može razumeti i kao kritika te iste književne tradicije, Lucijina perspektiva do kraja ne savladava svoj(e) identitet(e), te ni jezik. Sa druge strane, ne treba zanemariti činjenicu da kraj romana predstavlja izvestan novi početak za Luciju: postupno ali izvesno samorazumevanje i pokušaj samoprihvatanja. Ipak, mogućnost realizacije potencijala koji nosi kraj ostaje u budućnosti koja nije obuhvaćena narativnim vremenom romana, i, u tom smislu, drugačijim, svežim, tolerantnim jezikom. Ostajući, u izvesnom smislu – in denial – roman ostavlja i čitaoca sa dramatičnim i intenzivno napetim iskustvom čitanja koje daleko češće podražava stereotipe o lezbijskoj ljubavi, nego što ih nadilazi i resemantizuje.

            Roman Zuzane Brapcove Godina bisera predstavlja rolerkoster sugestija, jezika, groteske i emotivnog naboja, kojim protagonistkinja pokušava da artikuliše priču za koju tvrdi da ne postoji, kojim pokušava da obrgli zrno sumnje – ili „peska“, tekstom – ili „lučenjem sedefa“, to jest rekonstrukcijom godine intenzivne ženske ljubavi.

STARA PRIČA O BIĆU KRVI U NOVOM NEREDU SIMBOLA

(Zuzana Brapcova: „Godina bisera”. Prevela sa češkog Tihana Hamović. Beograd: Štrik, 2023.)

Piše: Emilija Vrančić

Objavljena 2000. godine, „Godina bisera” Zuzane Brapcove (1959-2015) označena je u češkoj književnoj kritici kao knjiga kojom je najavljen obećavajući ulazak češke proze u novi milenijum. Međutim, premda milenijum jeste nov, okosnica ovog romana stara je tema književnosti – odnos između (unutrašnjeg) nereda/haosa i (spoljašnjeg) poretka/kosmosa – čije su tematske varijante: borba između emocija i razuma, jaz između onoga što jesmo i onoga što hoćemo da budemo, odnos između pojedinca i društva; najzad – odnos prema drugom i drugačijem.

Stoga, premda se njen najpoznatiji i najprevođeniji roman vodi kao prvi češki roman u čijem je središtu lezbijska ljubav, Brapcova, eksplicitno otkrivajući svoje umetničke uzore i otvoreno pretpostavljajući emocije razumu, smešta sebe i svoje pripovedanje u okvir određene književne tradicije, tradicije koja teži poniranju u mračne, sablažnjive i subverzivne aspekte ljudskog bića. Shodno tome, Brapcova znalački gradi svoju protagonistkinju, Luciju, tako da ona poseduje brojne dodirne tačke sa poznatim junacima književnog kanona. Naime, na pragu svoje četrdesete godine, Lucija, poput Gregora Samse, doživljava preobražaj, nakon kojeg u sebi prepoznaje „nakazu”, čudovište koje zgražava svoje okruženje. Dalje, poput Gustava fon Ašenbaha, Lucija je živela kao „stisnuta šaka”, pokorno se podređujući ulogama koje je u društvu igrala, ne bi li se naposletku našla − što u doslovnom, što u prenesenom značenju − u nadražajućem i bajkolikom venecijanskom predelu u kojem upoznaje svog Tađa. Zatim, poput negativnih junaka Dostojevskog, Lucija dopušta da joj „tajni snovi, potisnute čežnje, lažni identitet, prigušene perverzne sklonosti i manijakalne predstave” izbiju na površinu iz „zaturenih slojeva podsvesnog”. Naposletku, poput Hamberta Hamberta, Lucija je obrazovana, duhovita, šarmantna, ali vrlo nepouzdana naratorka, usled čega se postavlja pitanje tačnosti predstave koju je o svojoj Loliti izgradila. Imajući sve ovo u vidu, možemo da potvrdimo ispravnost suda koje Lucija i sama, na jednom mestu u romanu, iznosi o svojoj priči:

Ipak je to stara priča, stara, ofucana priča – ne o elegantnoj gospodi razuma, već o neuglednim bićima krvi.

Međutim, ono što predstavlja vrednost „Godine bisera” i što ovu staru priču čini novom jeste ponajpre neobuzdan, smeo postmodernistički i krajnje subjektivistički način na koji je ispričana. U romanu koji je mahom ispripovedan iz perspektive prvog lica, mnogo toga (zanimljivost, širina, dubina, jezik) zavise upravo od samog lica koje priču priča. Kako smo prethodno napomenuli, Lucija je naratorka koja uspešno drži pažnju, ali ona je, istovremeno, i negativna junakinja koja pati od duševnog poremećaja, te je pouzdanost njenog pripovedanja neophodno dovesti u pitanje. Drukčije rečeno, čitalačko iskustvo boravka u Lucijinoj svesti nije uvek prijatno, ali je zato nadasve zanimljivo i uzbudljivo. S tim u vezi, pripovedni postupci kojima se Brapcova vešto koristi da dočara stanje Lucijinog uma, a koji samo naizgled ne podležu nikakvom višem poretku, na čitaoca ostavljaju dojam „predivnog haosa”. Reč je o, naprimer, sledećem: narušavanju hronološkog sleda događaja, te oštrom smenjivanju vremenskih i prostornih planova, povezivanju različitih elemenata strukture asocijativnim principom, nagloj i nenajavljenoj promeni pripovedačkih instanci, čestoj upotrebi (auto)ironije i nekonvencionalnih metafora, uvođenju likova-dvojnika (što epizodnih, što stalnih), mešanju sna i jave, umetanju tekstova različite vrste (pisama, oglasa, članaka), bujnosti književnih i umetničkih referenci i dr. Na taj način, češka autorka majstorski navodi čitaoce da se i sami neugodno nalaze na raskršću puteva emocija i razuma. S jedne strane, čitalac je podstaknut da se prepusti čulnom i neposrednom doživljaju teksta, da se preda detaljima. S druge strane, čitalac je podstaknut da odgoneta znakove koji su mu u tekstu dati, da nastoji da uspostavi hronologiju događaja, da pokuša da sagleda celinu ispripovedanog i da za sebe odredi šta mu ta celina govori.

Ipak, pripovedni postupak koji se po svom značaju izdvaja jeste variranje istovetnog znaka u različitim kontekstima, usled čega taj znak biva opterećen novim značenjima i postaje simbol. Kroz roman, brojni znaci se lajtmotivski i višestruko ponavljaju: ključevi, žuta boja, prsten, krv, baruština, gliste, ogledala i dr. Jedan takav složen i višeznačan znak, tj. simbol, jesu i biseri iz naslova romana: „Na plišu u uglu izloga ugledala sam bisere. Ležali su tek tako bačeni, nisu bili aranžirani, kao da su se prosuli s pokidane ogrlice, bili su bolno lepi. Kako je to zapravo s biserima? (…) U školjku prodre strana čestica, recimo neznatno zrnce peska, i ona počinje da se brani lučenjem sedefa. Strpljivo obavija uljeza, koga se više nikada neće otarasiti prirodnim putem, oblaže ga sedefom, polako ga guši lepotom…” Izgleda, u središtu ovog simbola leži značenje odbrane. Ali odbrane od čega? Od društva? Od osude? Od istine o kraju jednog odnosa? Od istine o sebi? Treba li stvaranje bisera povezati sa stvaranjem same priče, te ovaj segment razumeti i kao metatekstualni komentar? No, ova odbrana ujedno je i napad.

Svaki nered je opasan i svaki vlada.

Uprkos Lucijinom stavu o nepostojanju priča i njenom svedočanstvu o negativnom uticaju književnosti, u svetu „Godine bisera”, pisanje pisama, romana, vođenje dnevničkih zapisa − predstavljeni su kao aktivnosti u kojima pojedinac može da se drugom, tj. svom čitaocu – slobodno i obuhvatno iskaže. Naime, Lucija − bilo da je u pitanju živ razgovor sa drugim likovima, bilo da je u pitanju sastavljanje glasovnih poruka − po pravilu, ne uspeva da uspostavi komunikaciju u pravom smislu te reči. Neretko opterećena vlastitim mislima, Lucija nije u stanju da bude dobar sagovornik, da strpljivo i saosećajno sasluša drugog. Stoga, pitanje (ne)mogućnosti komunikacije sa drugim javlja se kao jedno od istaknutih pitanja koje ovaj roman postavlja. Doduše, u odnosu na središnju junakinju, većina drugih likova u romanu bledi, budući da se pojavljuju u uvek istovetnom kontekstu u kojem igraju dodeljenu im jedinstvenu funkciju, te se Lucijini prijatelji, poznanici, i članovi njene porodice mogu sagledati kao različiti i protivrečni aspekti njene višeslojne ličnosti, kao elementi njene složene strukture, kao odrazi. U tom smislu, zanimljivo je da se Lucija mahom poistovećuje sa muškim likovima, sa kojima deli niz poroka, naklonosti i kriza. No, njeni odnosi sa ženskim likovima značajniji su i poseduju transformišući potencijal. Shodno tome, u romanu se, pored pitanja (ne)mogućnosti komunikacije sa drugim, naglašava i pitanje roda i seksualnosti. U skladu sa okosnicom romana, ova problematika sagledava se u značajnoj meri u kontekstu društvene osude devijantnog ponašanja, osude onoga što odstupa od normi i vrednosti prihvaćenih u okviru određene društvene zajednice. S tim u vezi, u romanu je društvo mahom predstavljeno kao skupina nepoznatih i neprijateljski nastrojenih prolaznika. Međutim, u mnogo većoj meri, pitanje društva tesno je povezano sa konkretnim društveno-političkim uređenjem. Naime, kao i brojni drugi češki pisci druge polovine XX veka, Brapcova nastoji da u svom pripovedanju referiše na iskustvo življenja pod represivnim komunističkim režimom. Dve godine iz istorije socijalističke Čehoslovačke su u tom smislu istaknute u romanu: 1968. godina, kada je Prag zauzela sovjetska okupatorska vojska (Luciji je tada, kao i Brapcovoj, bilo devet godina), i 1989. godina, kada je komunistički režim pao. Posledice odrastanja u atmosferi straha i očaja, društvena neprilagođenost, te generacijski i ideološki jaz važne su teme „Godine bisera”. Sve to dodatno je potcrtano na samom kraju romana kada Lucija, nakon preobražaja i ličnog sloma, a početkom svog života u komuni (koja je ujedno i ostvarenje njenog mladalačkog sna o slobodi), nastoji da za sebe pronađe adekvatan društveni model.

Naposletku, treba naglasiti da Brapcova pripada onoj generaciji čeških spisateljica čija su dela, budući da su zavredela prestižne češke i evropske nagrade, a zahvaljujući izdavačkim kućama zainteresovanim za objavljivanje prevoda sa češkog – dostupna široj čitalačkoj publici u Srbiji. Međutim, kako ističe profesorka i bohemistkinja Aleksandra Korda-Petrović: „Nedostaje kvalitetna promocija i književna kritika koja bi usmerila pažnju čitalaca upravo na ova izdanja.” (Spisak autorki, kao i književne kritike njihovih dela, dostupni su u elektronskom izdanju časopisa „Zlatna greda” iz 2022. godine, br. 252/253/254.) „Godina bisera” Zuzane Brapcove, kao višeslojan roman u kojem je stara priča o biću krvi ispričana na nov i dinamičan način, predstavlja jedno od onih dela koja zaslužuju i zahtevaju veću pažnju čitalaca.

Štrik knjige na Međunarodnom sajmu knjiga u Novom Sadu

mart 29, 2024

Štrik knjige na mini sajmu knjiga u Balkanskoj

mart 29, 2024