Da li je majka mrtva? A da li je majka živa? Da li može da bude živa osoba koja ceo život provodi kao larva, učaurena duboko u sebi, ne dozvoljavajući da se preobrazi u odrasli oblik? I da li takva žena može istinski da bude majka?
Roman Vigdis Jurt Da li je majka mrtva suštinski je roman o neslobodi i ljudima koji su žrtve svojih i trauma najbližih, žrtve nerazrešenih porodičnih odnosa, ali i društva, odnosno malograđanskog morala sredine koja ih okružuje – „šta će drugi da kažu“.
Iako se na prvi pogled čini minimalističkim i jednostavnim, stil Vigdis Jurt je zapravo veoma raskošan, posebno u opisima prirode i jedinstva koje glavna junakinja pokušava sa njom da postigne, odlazeći u kolibu u šumi, šetajući po snegu, gledajući kako los o grane kida kožu s rogova dok otpadaju krvavi parčići. Nasuprot gradskoj bljuzgavici i sivilu, sneg u šumi blešti od beline i pročišćava. Da bi se vratila kući, u Jutu, pročišćena, slikarka Johana mora da pokida kožu sa svojih rogova, da istrpi bol i krv, da pronađe odgovor, donekle se bar pomiri sa prošlošću i ceremonijalno je sahrani.
Ovo je, dakle, roman o ženi koja se posle 30 godina vraća u Norvešku radi retrospektivne izložbe. U momentu kada je srećemo, Johana je udovica, ima šezdesetak godina, odraslog sina i malog unuka, koje njena majka i sestra nikada nisu videle. Johanin otac je već neko vreme mrtav i ona ima želju da uspostavi kontakt sa majkom. Tek u domovini naratorka će se zapravo suočiti sa ženom koja je, kako sama kaže, kao neko „predimenzionirano mitsko biće dominiralo njenim detinjstvom“. U koju je bila bezgranično zaljubljena, uzimajući u svoje male grudi njene tuge i terete. Johana u „sebi gaji svoju unutrašnju majku“. Svesna je da majčina strategija zahteva da ova stegne zube, da stoji uspravno i podignute glave. Ali šta se dešava kad majka legne i sklupča se, pita se. Majčina tuga i nesloboda (od očeve autoritarnosti i malograđanskog okruženja) njene su tuga i nesloboda, kao što je nasledila i vatreno-crvenu kosu i slikarski talenat. Ali, majka nije uspela da se odupre. Neko ko je ostao rano bez sopstvene majke, s ocem alkoholičarem i kog su odgajali drugi, očigledno nema samopouzdanja da se izbori za slobodan život. Kada propadne i poslednji pokušaj bega, majka se začauri. Bole je grudi zbog zatvorenosti i zaključanosti, misli Johana. Primećuje očiglednu oprečnost između njene patnje i opuštenog ponašanja. Čak i često pominjanje reči „majka“ u funkciji je ukazivanja na Johaninu emocionalnu zavisnost. Postavši i sama „nosilac bola koji je majka uspela da potisne“, ona odlučuje da je posredno oslobodi, tako što će osloboditi sebe, napustiti „pošteno i ugledno“ zanimanje kojim je trebalo da se bavi, napustiti „poštenog i uglednog“ muža i porodicu, i otići u Ameriku, gde će stvoriti svoj dom i svoje slikarstvo. Slike, međutim, kazuju i ono što je u stvarnosti ostalo neizrečeno, pa će umetnost postati razlog da porodica sasvim okrene leđa odbeglom članu.
Johana se posle tri decenije vraća, ali „u stvarnosti nije kao u Bibliji kad se bludni sin vrati kući, pa mu prirede gozbu“. Pošto majka ne želi da se javi, Johana je „izmišlja rečima“. Nagađa kako bi mogla da izgleda, šta bi u tom trenutku mogla da radi, kako da se oseća. Evocirajući zajedničku prošlost, ona korak po korak ogoljuje i sopstvenu traumu, ali ispituje i sebe kao majku, odnosno fenomen majčinstva uopšte.
I tu zapravo shvatamo koliko su svi junaci ovog romana žrtve neslobode, uključujući i opresivnog oca, koji je zazirao od vlastite majke. Naravno, svi su žrtve i krutosti patrijarhata, ali njihove ljudske neslobode utemeljene su čak i dublje. Zato svi bivaju i žrtve i tlačitelji. Johana jedina pobeđuje strah od slobode, odlučuje da odraste i preuzme odgovornost, suoči se sa sobom i majkom, čak i po cenu da staricu uplaši i povredi. Njena majka to neće uraditi nikad, jer kada bi uradila, srušile bi se decenije dobro izgrađivane odbrambene ljušture i ostala bi goluždrava i nezaštićena. Možda bi onda morala i da prizna kako neki nesrećni, nezreli roditelji ne mogu da dozvole svojoj deci da budu srećna. Neće se suočiti ni mlađa sestra Rut, jer će onda „izgubiti“ majku, a psiholozi su odavno prepoznali da se u porodicama u kojima se deci malo pokazuju emocije, ona međusobno bore za to malo.
Upravo zato je važno čitati ovu knjigu, da bismo se suočili sa detetom u sebi, koje ako nema ravnotežu u nama kao odraslim osobama, može da napravi našoj deci ili bližnjima pakao od života.
Izvanredan prevod potpisuje, naravno, Radoš Kosović.
Vojislava Crnjanski Spasojević
