Rakel de Keiroz (1910–2003) pripada najznačajnijim predstavnicima brazilske književnosti. Pažnju skreće već prvim romanom „Petnaesta” (O Quinze) o teškom životu ljudi sa severa Brazila i jasno iznetim stavovima prema društvenim problemima. Pod snažnim je uticajem levičarskih ideja i pridružuje se Komunističkoj partiji. Zbog širenja komunističkih stavova, provešće tri meseca u zatvoru, a knjige će joj biti javno spaljene.
Književni opus Rakel de Keiroz veoma je plodan i raznovrstan. Najznačajnijim delima smatraju se romani. Pored već spomenutih, objavila je i „Kameni put” (Caminho das pedras, 1937), Tri Marije (1939), „Zlatan petao” (O galo de ouro, 1950), „Dora, Doralina” (Dôra, Doralina, 1975) i „Spomenar Marije Mora” (Memorial de Maria Moura, 1992). Pisala je i dramska dela, a najveći deo njenog književnog stvaralaštva čine hronike, koje je skoro svakodnevno pisala za novine i kasnije objavljivala u zbirkama. Oprobala se i u pisanju književnosti za decu, a 1998. objavila je i autobiografiju pod naslovom „Tolike godine” (Tantos anos).
De Keirozova nije zadužila brazilsku kulturu samo književnim radom. Bavila se i priređivanjem izdanja dela značajnih brazilskih pisaca, pisanjem školskih udžbenika za predmet građansko vaspitanje i za opismenjavanje odraslih, kao i književnim prevođenjem. mnogih svetskih autora, među kojima su Aleksandar Dima Otac, Onore de Balzak, Fjodor Dostojevski, Erih Marija Remark, Džek London, Perl Bak, Emili Bronte, Žil Vern i Agata Kristi.
Za višedecenijski posvećeni rad dobila je brojna priznanja. Postala je prva žena članica Brazilske književne akademije i prva dobitnica nagrade Kamois, najprestižnijeg književnog priznanja na čitavom govornom području portugalskog jezika. Nagrađena je i mnogim drugim značajnim književnim nagradama: Grasa Aranja, Žabuti, Mašado de Asis, nagrada društva Felipe d’Oliveira (za roman Tri Marije). Priznanje joj je odato i visokim odlikovanjima država Brazil i Portugal, a dodeljena su joj i četiri počasna doktorata brazilskih univerziteta.