Seksualni život ružne žene
Ružna žena Žusijanara, glavna junakinja romana, u potrazi je za ljubavlju. Kao i svako ljudsko biće, doduše. Poduhvat osuđen na propast? Lepoticama to sigurno polazi za rukom. Ili možda i ne? Šta je to ljubav i ko je lep, a ko ružan? Ko sme, zna i može da da odgovor na ta pitanja?
Nema mnogo detalja i Žusijanarinoj ružnoći, osim što se zna da je debela, i da joj zbog skupih krema koje se reklamiraju u novinama rastu dlačice po licu. Mnogo se više govori o mislima i osećanjima koje joj etiketa „ružne” donosi i posledicama koje mladu psihu imaju savremeni pojmovi lepote, iskrivljeni, pomodni, neprirodni. Pišući roman u formi naučnog rada, Tažesova duhovito progovara o prijatnim i neprijatnim doživljajima svoje junakinje: o njenoj spoznaji vlastite ružnoće, defloraciji, kratkoj vezi s netalentovanim slikarom ili prodavcem kome su trebali sati da istraži njene bujne grudi… Veoma precizno, uz raskošan smisao za humor, pogađa u srž sumorne svakodnevice. Svoje čitateljke i čitaoce Tažesova i te kako ume da nasmeje, ali ih, istovremeo, i to veoma nenametljivo, tera na razmišljanje.
I dok seksulani život ružne žene nije nimalo neuzbudljiv, iako skoro svi odbacuju Žusijanaru, za čitaoce je nemoguće da ne budu uz nju do samog kraja. Jer, kako sama autorka kaže: „Ružna žena je stanje duha kroz koje svaka od nas prolazi”.
Neodoljivo luckasta, Klaudija kroz svoje očaravajuće likove ogoljava ludosti koje su u svima nama.
Dnevni list O Globo
Čitalac ne može da se ne smeje naglas tokom čitanja. Uspeh Tažesove je u tome što ume da izmami iskren i solidaran smeh, prožet razmišljanjima o borbi protiv društvom nametnutih uzusa.
Dnevni list O Estado de São Paulo
Klaudija Tažes pokazuje neverovatnu sposobnost da iz srži ljudske nesreće iskopa tračak sreće.
Sintija Moskovič, spisateljica
Uzgoj južnog bilja Mičurinovom metodom
Ovu psihodeličnu i jezički veoma disciplinovanu prozu književna kritika u Poljskoj jednoglasno je okarakterisala kao „osveženje na zagušljivoj literarnoj sceni”. Priče Veronike Murek su o svakodnevnom životu koji je, međutim, predstavljen na iščašen način, uz obilato korišćenje nadrealnog, čime se turobna svakodnevica obavija oreolom neverovatnog. Apstraktne kratke forme na kojima su priče građene zapravo su savršeno osmišljeni delići alternativne i groteskne stvarnosti, pune apsurdnih situacija, dijaloga i likova.
U zbirci priča „Uzgoj južnog bilja Mičurinovom metodom“ Veronika Murek žestoko se poigrava sa savremenim mitovima, tradicijom, religijom i sujeverjem.
„Ko treba da posegne za knjigom: ljubitelji apstrakcije, crnog humora, književnosti na granici jave i… umišljanja; obožavaoci književnog, ali sočnog jezika i oni koji se suprotstavljaju opšteprihvaćenim šablonima.
Ko treba da je izbegava: čitaoci koji očekuju klasičnu formu priče (kako bog zapoveda – sa uvodom, razradom i zaključkom) i oni koji u književnosti traže jasnu poruku ili, ne daj bože – pouku.”
Natalija Šumska, kotnakrecacz.pl
„Knjiga Veronike Murek nema slabih tačaka. Ova nesvakidašnja proza je jezički savršena i vrlo inteligentna. Glas njene autorke kao da dolazi iz drugog sveta – u najpozitivnijem smislu.
Kratko, gusto i sadržajno – svaka reč na svom mestu, svaka druga rečenica snažna i izazovna kao aforizam. A sve obavijeno aurom začudnosti, iako priče opisuju običan život.”
Darijuš Novacki, Gazeta viborča
„Veronika Murek ukršta stilove i pravi mozaik od dečjeg, narodnog i reporterskog narativa, nekad okrutnog, nekad poetskog, nekad apsurdnog – ali uvek utišanim glasom, kao da narator beži od čitaoca. Njene priče su veoma zahtevna književnost, nešto poput rebusa ili zagonetke – čitalac mora biti veoma koncentrisan da bi pratio naratora.”
Agnješka Drotkjevič, Instutut ksjonški
Devojke iz Sao Paula
Jedan od najvažnijih brazilskih romana 20. veka, koji je uzdrmao Brazil progovorivši o brutalnostima vladajućeg režima, prati živote tri prijateljice: Lorena Vaz Leme, bogatašica u potrazi za ljubavlju, Lija de Melo Šulc, levičarka i gerilka, i Ana Klara Konsejsao, lepotica iz favele – simboli društvenih kategorija u Brazilu – u samo dva dana proživljavaju dramatične trenutke koji će ih zauvek izmeniti.
Devojke iz Sao Paula poziraju na fotografiji kojom se roman otvara, snimljenoj u brazilskom megalopolisu, 70-ih godina prošlog veka, za vreme diktature Emilija Medisija. Odnosi koji se uspostavljaju između tri studentkinje reprezentuju odnose u duboko raslojenom brazilskom društvu kojim upravljaju privilegovani belci evropskog porekla, nekadašnji robovlasnici – koji ne žele nikakve promene, iako se trune u sopstvenoj dekadenciji – dok je na društvenom dnu najsiromašniji, odbačeni sloj u favelama, kom, ukoliko do promena ne dođe, nema spasa. Promene kao neophodnost i neminovnost jesu lajtmotiv ovog romana, a nužda da se bude slobodan, naročito kada se sloboda zatire, pokretač je svih likova.
Roman Devojke iz Sao Paula spada među najznačajnija dela čuvene brazilske književnice Ližije Fagundes Teles, ali je istovremeno i jedan od najvažnijih brazilskih romana 20. veka, koji je, progovorivši o najbolnijim temama ne samo brazilskog društva već i moderne civilizacije uopšte, prekinuo ćutanje na koje je književnost u toj zemlji tada bila osuđena.
Priča o providnom kralju
Srednji vek, Francuska, poprište krstaških pohoda, viteških borbi i surove odmazde crkve. Nakon što joj oca, brata i dragog prisilno odvedu u rat, seljančica Leola ostaje potpuno sama. Izbor joj je nametnut, odluka hrabra: skida s mrtvog viteza oklop i oblači ga. Preobučena u muškarca, u tim opasnim vremenima nemirnog sveta, pokušava da se spase kao žena.
Slična i istovremeno veoma različita od svog književnog pretka Don Kihota, Leola, i muško i žensko, kreće u potragu za dragim i na tom putu sreće vešticu Ninev, koja možda i nije veštice već samo inteligentna žena – svoga Sanča Pansu. Leoline vetrenjače biće, međutim, sasvim drukčije: boriće se da osvoji pravo da piše i čita, voli i misli slobodno, da živi…
„Rosa Montero je napisala roman o samilosti čije su junakinje dve izrazito različite žene koje nas vode kroz pripovest sa istorijskom pozadinom, ali ispunjenu i elementima fantastike. Radnja je smeštena u XII veku, ali je poruka ovog romana univerzalna.” El Pais
Upečatljivo delo Rose Montero, jedne od najznačajnijih savremenih španskih književnica, s jedne strane oslanja se na književnu tradiciju, i to ne samo na Don Kihota već pre svega na stari, autentično španski žanr pikarskog romana. S druge strane, tradicionalne elemente osavremenjuje, kombinuje ih s drugim žanrovima, prepliće fikciju i faktografiju kreirajući modernu romanesknu formu, koja književnu i istorijsku tradiciju teži da prevrednuje, osvetljava je na neočekivan način i u izvesnom smislu pervertuje ukazujući tako na stereotipe i nove vrednosti.
U Priči o providnom kralju na sasvim nov način doživljavamo srednjovekovne ličnosti poput Eleonore Akvitanske, Abelara i Eloize, Ričarda Lavlje Srce i saznajemo o ugušenim slobodarskim idejama poput katarskih. „Skoro čitav jedan vek, svet, ili barem deo poznatog sveta, živeo je u snu napretka. A onda je pobedila prisila… Ovaj roman teži da predstavi taj proces, ali s gledišta ljudske svesti. Pre sam htela da zabeležim mitove i snove, miris i znoj tog vremena nego same istorijske događaje”, napisala je autorka.
Majstorska pripovedačica, Rosa Montero nepogrešivo vodi svoje likove kroz bezbrojne avanture, od ljubavi i prijateljstva do tragičnih obrta, ne ispuštajući pritom ni za trenutak čitaočevu ruku. Ova bajka za odrasle, kako ju je autorka jednom prilikom nazvala, kao i svaka bajka govori o najvažnijim životnim iskušenjima.
Priča o providnom kralju nagrađena je 2005. prestižnom španskom nagradom za književnost Ke ler.
Ekskluzivni intervju s Rosom Monterom, Večernje novosti:
Dve ozbiljne dame
Ekscentrična i nepredvidljiva Njujorčanka Kristina Gering i njena jednako neobična, uznemirena i napeta prijateljica gospođa Koperfild, sreću se na zabavi. Dve ozbiljne dame, koje se ne mire sa postojećim stanjem stvari, s tuđim ali često ni sa sopstvenim izborima i koje su spremne na ono na šta drugi ljudi i ne pomišljaju, tvrdoglave se drže svoga puta – jedna je u potrazi za ličnim spasenjem, druga za sopstvenom srećom. Gospođa Koperfild nerado odlazi u Panamu s mužem, ali tamo upoznaje prostitutku Pacifiku, u koju se zaljubljuje. Gospođica Gering, s druge strane, nerado i naizgled iz čista mira, velelepnu kuću blizu grada zamenjuje straćarom na izlovanom ostrvu i okuplja oko sebe neobično društvo: prodavca nekretnina u potrazi za svojim umetničkim bićem, bivšu daktilografkinju koja očajnički traži nekoga ko bi joj, umesto nje same, ispunio život, starca koji veruje da ponovo može da bude mlad…
Gospođa Koperfild i gospođica Gering ponovo će ukrstiti puteve na kraju romana za stolom u mračnoj krčmi. Dve ozbiljne dame, stare prijateljice, sešće jedna spram druge da se ponovo upoznaju i što je još važnije – da otkriju same sebe.
Dubok, tajanstven, neobičan i duhovit, roman Dve ozbiljne dame (1943), za koji je Tenesi Vilijams svojevremeno rekao da zaslužuje da postane klasik više od ijednog drugog modernog romana, prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku. Neobična i upečatljiva dela Džejn Bolus manje su poznata široj publici, a veoma često im ni kritika nije bila naklonjena. Kao što gospođica Gering na neke osobe deluje pomalo uznemirujuće i često mora da tera ljude da razgovaraju s njom, i Dve ozbiljne dame Džejn Bouls pomalo su neprijatne, pomalo uvrnute, pomalo uznemirujuće, i razgovaraju samo s čitaocima nesklonim osrednjosti. Ili ćete ih udariti kišobranom (kao što će jedna malograđanka udariti gospođicu Gering) ili obožavati.
Moja omiljena knjiga. Nijedan drugi moderan roman ne zaslužuje više od ovog da postane klasik.
Tenesi Vilijams
Zavidim čitaocima koji još nisu pročitali Džejn Bouls, kao i ljudima koji tek treba da pročitaju Mensfildovu ili Vulfovu i koji će tek doživeti ushićenje i šok i otkrovenje čitajući ta jedinstvena klasična dela.
Ali Smit
Jedna od najboljih modernih prozaistkinja. Nijedan drugi pisac nije u stanju da tako dosledno stvara tako kvalitetna i nesvakidašnja dela, a nesvakidašnje je neizostavan sastojak velike umetnosti. Džejn Bouls pruža nam, skoro bez izuzetka, taj najređi od svih užitaka.
Džon Ešberi
Senke vodilje
Ana Dostojevski borila se s kockarskom zavisnošću svog muža, a Sofija Tolstoj s religioznim sumnjama i poletima Lava Nikolajeviča. Jelena Bulgakov držala je svog muža uspravno dok mu je Staljin izmicao tlo pod nogama, a bez Vere, Nabokov ne bi napisao nijedno svoje delo, kako je sam tvrdio. Nadežda je pratila Mandeljštama od izgnanstva do gulaga i sve njegove pesme držala u glavi, i srcu. Da bi sačuvala Solženjicinovu arhivu od KGB-a, Natalija je rizikovala ne samo svoj život već i živote svoje dece.
Delanje ovih talentovanih žena stvorilo je jedinstvenu tradiciju kakva se ne može naći na Zapadu. Iako su izabrale da budu samo „fusnote u tuđem životu”, one su u svojim dnevnicima, memoarima i sećanjima, na osnovu kojih je i nastala ova knjiga, ispisale svojevrsno svedočanstvo – o tome kako su senke postale vodilje.
Vol strit žurnal proglasio je „Senke vodilje” za Knjigu godine.
O „Senkama vodiljama“, Politika, kuulturni dodatak
http://www.politika.rs/scc/clanak/379429/Kultura/Svi-moji-junaci-su-putnici
Tri Marije
Roman prati odrastanje i sazrevanje Marije Auguste, devojčice prerano ostale bez majke i kao i mnoge njene vršnjakinje, poverene na staranje i vaspitanje časnim sestrama u katoličkoj školi, gde upoznaje druge dve Marije, Mariju da Gloriju i Mariju Žoze. To su tri prijateljice, tri zvezde iz sazvežđa Tri Marije, tri životna principa. Hoće li Marija koja pređe granice biti srećnija od one koja se povinuje društvenim obrascima? Koliko će snage biti potrebno da se sija na pustom nebu izneverene ljubavi?
Jedna od najvećih brazilskih spisateljica, Rakel de Keiroz, pruža nezaboravne portrete devojaka koje pokušavaju da nađu sreću u stvarnom svetu, koji je toliko različit od onog iz njihovih omiljenih ljubavnih romana, i u kom je samo muškarcima dopušteno sve.
Jugo, uspon i pad najgoreg automobila u istoriji
Sve što nikada niste pomislili da pitate o jugu, a što će vas nasmejati, šokirati, rastužiti. Briljantno svedočenje o jednom vremenu između kapitalizma i komunizma, o jednoj zemlji između Istoka i Zapada, o jednom čoveku koji je pokušao nemoguće – da uveze jugo u Ameriku, najveću i najsuroviju automobilsku silu na svetu.
„Odmah ću reći: to je najbolja, najduhovitija i najtačnija „studija slučaja“, ali ne jednog automobila, nego jedne države, pa i više od toga – jedne, u isti mah, propale i neumrle ideje“, iz prikaza Gorčina Stojanoviča, Blic
Njena Zemlja
Koristeći se mitskim arhetipom o zajednici žena na usamljenom, odvojenom prostoru, utopijski roman Š. P. Gilman istražuje rodne odnose i poziva tadašnje čitateljke i čitaoce – a taj se poziv ne stišava ni danas – da preispitaju svoje pretpostavke i mišljenja u vezi s tim odnosima.
Poruka romana je jasna: kada muškarci prihvate svet u kojem su žene aktivne i uključene u različite sfere života, u kojem se život odvija po principima nenasilja i ljubavi, ravnopravna heteroseksualna zajednica može ponovo da se rodi na sasvim novim i humanijim vrednostima.
