Hotel Las Palmas, iz izuzetno neobičnog romana Dve ozbiljne dame Džejn Bouls, oronuli je pansion, stecište klošara i podvodača. Tu, u toj zapuštenoj panamskoj luci Kolon, gde su „sve sami melezi i majmuni”, Frida Koperfild, fina, ugledna dama, tek zašla u srednje doba, odlučiće da napusti naočitog, ali konzervativnog muža i preda se toplini i džinom natopljenoj utesi u naručju maloletne prostitutke Pacifike. Ležeći u maleckom krevetu obraza naslonjenog na impozantne Pacifikine grudi, gospođa Koperfild oseća da je konačno pronašla ljubav koju je oduvek tražila. „Ne bih živela nigde drugde na svetu”, reći će nešto kasnije o hotelu koji će joj ubrzo postati drugi dom.
Strastvena potraga za neuhvatljivom srećom glavna je preokupacija i drama heroina Dve ozbiljne dame, jedinog romana Džejn Bouls, izniklog iz mnogo godina pisanja i još više godina brige zbog sopstvene nemogućnosti da piše. Malo je onih koji su se suočili sa strašnijom kreativnom blokadom – Boulsova će provesti decenije u agoniji nad delima koje nikad neće završiti – i to je delom razlog zbog kog je roman Dve ozbiljne dame nezaobilazna literatura za razumevanje enigmatičnog i iskrivljenog sveta ove spisateljice. Nedavno objavljeno novo izdanje romana, drugo otkad su sabrana dela Boulsove objavljena 1967, pruža priliku da se još jednom vratimo manje poznatoj polovini čuvenog para – Džejn Bouls bila je udata za znatno plodnijeg i, naposletku, slavnijeg Pola Boulsa. Neumereno konzumiranje alkohola, nesputan život i neuroza, sastavani su delovi Džejnine iscrpljujuće dramatične ličnosti i često bacaju u zasenak njen umetnički rad. U četrdesetoj godini, dok je još živela u Tandžeru, pretrpela je jak šlog zbog kog će ostatak života biti lošeg zdravlja. Umrla je šesnaest godina kasnije, sama, u jednom španskom samostanu. Pa ipak, njen neveliki, ali zato savršen književni rad čini zasebnu planetu.
* * *
Na početku romana Dve ozbiljne dame upoznajemo Kristinu Gering, prijateljicu Fride Koperfild, o kojoj saznajemo da je ćerka bogatog američkog industrijalca. Boulsova nam potom pripoveda odvojene priče o te dve žene, ne preterano bliske prijateljice, sve dok im se putevi ne ukrste na nezaboravnom završetku romana. Obe žene – koje namerno naziva gospođa i gospođica, kao dve savesne bibliotekarke – pripadaju buržoaskom miljeu. Obe takođe često umeju da zaprepaste, zbune i uvrede maltene svakog s kim dođu u dodir, svojevoljno skrećući s pravog puta i predajući se razvratnim ekscesima. Dve bogatašice sklone alkoholom podstaknutim ispadima – u ovoj knjizi alkohol je svima uvek nadohvat ruke – dve ozbiljne dame zadovoljstvo pronalaze u sirotinjskim delovima grada, u društvu ludaka, prostaka i neprilagođenih.
Kad je bila mala, druga deca nisu volela gospođicu Gering. Demode i loše uklopljena u sredinu, izgledala je „poput fanatika koji umišljaju da su velike vođe iako nikad u životu nisu zavredeli poštovanje niti jednog jedinog ljudskog stvora”. Kad je odrasla, njeni jarkocrveni obrazi, tamna, teška odeća i neuravnotežene izjave odbijali su ljude. Tako je jednom u vozu pokušavala da zapodene prijateljski razgovor s jednom ženom, da bi joj kondukter kasnije naložio da prestane da maltretira putnike. Herojski nesvesna svoje ekscentričnosti, ili ravnodušna prema utisku koji ostavljala, čini se da gospođica Gering pokušava da uradi sve što je u njenoj moći da odbaci život koji se od nje očekuje. U društvu poznanice i jednog koristoljubivog muškarca napušta svoj raskošni viktorijanski dom u predgrađu Njujorka i seli se u sumornu kućicu na ostrvu (pretpostavljamo da je reč o Staten Ajlendu).
Kad iz tog neobičnog miljea izvuče sve što može, gospođica Gering odlazi u susedni grad; tamo se preko volje upušta u aferu s jednim mrzovoljnim probisvetom, koji uprkos lepom vremenu uvek drži spuštene roletne. Posle osam dana ostavlja ga zbog kršnog kriminalca, velikog zavodnika i ljubitelja bifteka koji uglavnom izgovara jednosložne reči i misli da je ona prostitutka. Zbog te greške on joj se dopada još više i zapravo, zahvaljujući tome, njihova „veza” počinje.
„Da bih uspela da sprovedem svoju ideju o spasenju, smatram da se je neophodno da živim na nekom neuglednom mestu”, kaže gospođica Gering. Kasnije, kad se preda kriminalcu, govoriće o „mučnoj potrebi” koja je tera da to učini, kao da je beg iz zagušljivog kaveza konvencija i odricanje od komfora samo po sebi moralan čin. Boulsova veoma često koristi motiv vode da bi ukazala na svako takvo duhovno putovanje. Na kraju krajeva, gospođica Gering se seli na ostrvo. Njena daleko bojažljivija saputnica, gospođica Gamelon, izjaviće, nasuprot tome, da se plaši da „prelazi preko velike vode”.
Gospođa Koperfild takođe će biti uronjena u „svetu vodicu”. Njena afera s Pacifikom (čije ime asocira na vodu, tj. okean) počinje u Panami. U jednoj od najdirljivijih scena u romanu maloletna prostitutka uči gospođu Koperfild da pliva. Kad je konačno uspela da se nesigurno održi na površini, „Gospođa Koperfil je osetila nalet miline i slabosti u isto vreme.” Posle toga, tako je uzdrhtala i iscrpljena da čitalac oseća da je doživela snažno seksualno iskustvo. Ovde i na drugim mestima u univerzumu Džejn Bouls, čini se da je seks – shvaćen kao bludni greh – presudan za približavanje nekom još nedefinisanom i apsolutno neophodno spasenju. (Da li je Žorž Bataj ikad čitao ranu Džejn?)
Kad je objavljen 1943, roman Dve ozbiljne dame naišao je na mlaku, čak i zbunjenu kritiku. Edit Volton, pišući za Tajms buk rivju, nazvala ga je besmislenim i budalastim: „Sigurna sam da je pokušaj da se razluči zaplet Dve ozbiljne dame rizičan za sopstveni razum.” Jedan drugi kritičar je samo rekao: „To je knjiga ni o čemu”. S druge strane, Džejnina porodica je smatrala da je eksplicitno predstavljanje lezbijstva u romanu neprimereno. Publika se teško povezivala s likovima romana, čije je ciljeve i motivaciju teško razumevala. Još jedan kritičar je napisao: „Jedina šokantna stvar u vezi s ovim romanom je to što je uopšte objavljen.” Džejn je imala samo dvadeset četiri godine.
Međutim, te prve kritike samo potvrđuju ono što su vatreni obožavaoci Džejn Bouls oduvek znali: ona je zanemareni genije. Kao i većina čitalaca, čitao sam Pola pre Džejn. Uzbuđivale su me njegove jezive kratke priče čija se radnja odvija u svernoj Africi, ispunjene ludilom, magijom i seksom. S Dve ozbiljne dame susreo sam se mnogo kasnije preko prijatelja koji je Džejn okarakterisao kao istaknutu lezbijsku književnicu – srećom, još je nisu sveli na tu karikaturu – i shvatio sam da je Pol nekako, ne svojom krivicom, isisao sav vazduh između njih. Džejnin dar je možda pre svega nesvakidašnje uho za dijalog. Govor joj je bio ekscentričan i isprekidan, skoro dadaistički, ali takođe bolno realan. Ovo su reči gospođice Gering: „Kad sam bila mlađa, želela sam da postanem religijski vođa, a sad samo živim u svojoj kući i trudim se da ne budem previše nesrećna.” Nastavila je suvoparno: „Živim s prijateljicom, pa je malo lakše.” Vrlo slično kao neuravnoteženi članovi Selindžerove porodice Glas, Džejnini likovi su izmešteni, rođeni u pogrešno vreme, pogrešno se oblače, seksualno su drugačiji.
Za one koji su je zaista poznavali, ovo delo je možda bilo još upečatljivije jer je linija između njenih likova i same Džejn bila izuzetno tanka. Rođena u bogatoj jevrejskoj porodici na Long Ajlendu, Džejn Auer je od samog početka bila obeležena kao drugačija. Milisent Dilon, autorka neizostavne biografije o ovoj književnici primetila je da su neke majke iz komšiluka govorile za Džejn da je „grozno dete”. S drugaricom je odlazila u sumanute vandalske pohode kada bi nagrdile desetak parkiranih automobila. Drugi put je pokušala da ukrade periku nekoj ženi dok je ova spavala (ali su je uhvatili). Posle nezgode na jahanju u petnaestoj godini i tuberkuloze, do kraja života šepala je na jednu nogu. Na lečenju u švajcarskom sanatorijumu upoznaje se s delima Andrea Žida, Marsela Prusta i Luja-Ferdinanda Selina.
Kad joj je bilo dvadesetak godina – bila je sićušna, kratko podšišana, mačkastih očiju – imala je običaj da ide od salona do salona po Grinič vilidžu s cigaretom ili pićem u ruci, šaljivo nazivajući sebe kripi ili kajk dajk. (Strastveno se zaljubljivala u žene. Bila je takođe izuzetno duhovita.) Kompozitor Virdžil Tomson rekao je za nju: „Ljudi su je voleli. Ali niko nije znao šta ona voli”. Kao i gospođa Koperfild, koja se na smrt plašila liftova i utapanja, Džejn je patila od fobija i neodlučnosti. Još 1936, kad joj je bilo 19, napisla je drugarici: „Moja nesposobnost da ’delam’ se produbljuje. Počela sam da buljim u svoj korset satima pre nego što ga obučem.”
Džejn je, isto kao gospođa Koperfild i gospođica Gering, bila obuzeta idejom greha. „Jedino po čemu sam originalna jeste pokoji originalan greh”, napisala je prijateljici 1929. Stoga možda i ne čudi što je tako jak utisak na nju ostavio asketizam Simon Vejl, još jedne književnica koja je imala mučan odnos sa svetom, i koja je takođe patila od tragičnog verovanja u greh. Džejnina biografkinja Dilon piše da je Džejn u mladosti čitala Vejlino delo Čekajući boga svako veče pred spavanje.
Džejn upoznaje sitnog, naočitog, drčnog njujorškog kompozitora Pola Boulsa 1937. godine. Bio je sedam godina stariji od nje i već je bio na glasu zahvaljujući svojim hipnotičkim kompozicijma za pozorište. Venčali su se i živeli i zajedno i odvojeno u Hotelu Čelsi u Vest strit 13, kao i u Bruklin hajtsu, u kući koju su delili sa V. H. Odenom, Bendžaminom Britenom i drugima. Takođe su i putovali – u Panamu, Meksiko i Pariz. U Parizu su posetili Gertrudu Stajn i Alis B. Toklas (Gertruda je posebno volela Pola; Alis će kasnije za Džejn reći da „liči na svoj roman, što nimalo ne inenađuje”). Poznata kao izuzetno šarmantna, Džejn je flertovala i s muškarcima i sa ženama, i uprkos svom braku s Polom – njih dvoje su bili veoma posvećeni jedno drugom do kraja života – upuštala se u afere sa ženama, i to obično sa starijim ženama koje su često bile začuđujuće neprivlačne. U Meksiku je upoznala Helveciju Perkins, četrdesetčetvorogodišnju raspuštenicu s kojom će godinama biti u vezi, naizmenično živeti s njom i rastajati se od nje (roman Dve ozbiljne dame posvećen je Polu, majci i Helveciji). Godinama kasnije, u jednom pismu Polu, Džejn će napisati: „Muškarci su tako površni, nezanimljivi. Nema kod njih nikakve misterije. Žene su duboke i misteriozne – i bestidne.” U međuvremenu, Pol se bavio sopstvenim aferema, s muškarcima.
Na predlog Gertrude Stajn, Pol se 1947. seli u Tandžer, bedni lučki grad u kojem su vekovima utočište pronalazili umetnici, pirati, probisveti, ćifte, homoseksualci, propala i prava aristokratija i prosjaci u kraljevom ruhu. Dosledna sebi, Džejn se lomila da li da mu se prodruži. U vreme Polovog odlaska u jednom pismu je napisala: „Sigurna sam da me arapski noćni život uopšte ne bi zanimao. Kao što znaš, smatram da ti ljudi nisu nimalo raskalašni ni uzbudljivi.” Pa ipak se odlučila da pođe s njim, i ostala tamo narednih dvadeset pet godina. U Tandžeru su ona i Pol predvodili zavidan književni i umetnički kružok kojem su pripadali Vilijam S. Barouz, Truman Kapote, Brajon Gajzin, Mohamed Mrabet i drugi. Namćorasta Suzan Zontag, koja im je takođe bila u poseti, mrzela je Tandžer. Džuna Barns je u Tandžeru napisala Noćnu šumu. Džejn je stekla reputaciju svojevrsne književne muze; Tenesi Vilijams, koji ih je posetio mnogo puta, uzdizao ju je kao „najvažnijeg proznog pisca moderne američke reči”. Kapote je za nju rekao: „Taj genijalni đavolak, taj razdragani, urnebesno duhoviti, uvrnuti vilenjak.” Gor Vidal je za Boulsove rekao: „Bili su slavni među slavnima”.
Iako je u početku bila skeptična, Džejn je prigrlila svoj novi život u severnoj Africi. Za razliku od patetičnih turista koji su, kao što gospođa Koperfild piše u svom dnevniku „toliko opčinjeni sopstvenim značajem i svojim nepromenljivim načinom života da su u stanju da proputuju najčudnija mesta ne doživljavajući ništa sem vizuelnog utiska”, Džejn je bila rešena da pronikne u nepristupačni svet Tandžera. Ova želja najočiglednije se manifestovala u obličju Šerife, gorgonske, maljave prodavačice žita u koju se Džejn ludo zaljubila. Dilonova piše o neverovatnom uticaju koji je na Džejn imala Šerifa – „to divlje stvorenje, ta nepismena, ali moćna seljanka od devetnaest ili dvadeset godina, potomkinja sveca zaštitnika Tandžera”. Njihova veza bila je čudna. Jedva da je i bila seksualna, i uglavnom se zasnivala na potrebama jedne i druge: Džejnine za Šerifinim prihvatanjem, a Šerifine za Džejninim novcem. Džejn se mučila da nauči težak, grleni marokanski darija dijalekat arapskog jezika da bi bolje razumela Šerifu. Iz kolekcije Džejninih pisama prepoznaje se njena očajnička želja da postane deo Šerifinog sveta, potreba da je prihvati kultura toliko udaljena od njene sopstvene. Na fotografiji uslikanoj na kapiji medine (stari grad u severnoafričkim arapskim gradovima) nalazi se Džejn, preplanula, vrlo moguće s perikom na glavi, u uštirkanoj beloj haljini, pomalo ošamućena, kako stoji pored Šerife u crnom nikabu s tamnim naočarima za sunce. Fotografija je ujedno uzbudljiva i prilično jeziva. „Možda ću uvek ostati samo na rubu te njihove civilizacije”, napisala je Polu još 1948.
* * *
Dženet Malkolm je napisala: „Naravno, pisanje je za svakog mučan posao, i za muškarce i za žene, ali čini se da žene pisci moraju da preduzimaju drastičnije mere, i prave čudovišnije psihičke izlete kako bi aktivirale svoju maštu”. Kao da je iz nje progovorila Džejn Bouls. Posle objavljivanja Dve ozbiljne dame Džejn je počela da posrće. Kad je komad In the Summerhouse premijerno prikazan u Njujorku 1953, i kad je skinut s repertoara posle samo tri nedelje, Vog je objavio njenu izjavu: „Nema smisla pisati pozorišni komad za petsto svojih blesavih prijatelja.” Bez obzira na to što su je i Pol i svi drugi ohrabrivali, posustala je. Kao da je pokušavala da dokaže kliše da zbog nekog razloga umetnički temperament ne može da živi normalno, svaka reč koju bi stavila na papir bila je za nju pravo mučenje. Nesvakidašnje posvećena stvaranju jedinstvene umetnosti, Džejn je bila svoj najoštriji kritičar. Govoreći o njenom procesu pisanja, Pol je rekao Milisent Dilon da Džejn nije mogla da se natera da „koristi već postojeći čekić i eksere”. Morala je da stvori sopstveni čekić i sve eksere. Negde na tom putu, preprečili su joj se lični standardi. Kao i alkohol. Kao i arapski svet.
„Za Pola je bio dobar, ali ne i za mene”, napisala je Džejn o Tandžeru pred kraj života. Otkad se preselila u Maroko napisala je nekoliko kratkih priča, jednu dramu i pregršt nedovršenih skica. Uz Polovu pomoć, deo materijala iz Dve ozbiljne dame – pošto je prvobitno trebalo da ih bude tri – izvučen je i prerađen u kratke priče The Guatemalan Idyll i A Day in the open. Camp Cataract, njena možda najmastorskije napisana kratka priča, o groteskno disfunkcionalnim sestrama čiji život kreće po zlu, i u kojoj Sejdi, naporna usedelica, doživljava jeziv kraj pokušavajući da spase nervno obolelu Harijetu (koja „praktikuje maštu” svakog jutra) iz letnjeg kampa u koji dolazi svake godine, objavljena je 1949. Međutim, do sredine šezdesetih godina Polov sve veći književni uspeh dramatično će zaseniti uspeh njegove supruge. Njegov prvi roman, Čaj u sahari, za koji je kasnije rekao da ga je uredničko iskustvo dok je pomagao Džejn da završi Dame inspirisalo da ga napiše, pokupio je brojne dobre kritike i dobio epitet klasika. (Nekoliko godina kasnije Bernardo Bertoluči snimiće film po ovom romanu). Međutim, nedovoljno pažnje poklonjeno je činjenici da je Džejnin rad, možda pre svega delo Dve ozbiljne dame, začetak doživotne opsesije, pa možda čak i egzistencijalnog modela koji će u narednim decenijama obeležiti ne samo Džejnino pisanje nego i Polovo. Čini se da je delo Dve ozbiljne dame, objavljeno šest godina ranije, sazdano od istog materijala kao i Čaj u sahari. Oba dela bave se putovanjem i situacijama u kojima se stranci nađu u nepoznatim zemljama. Dok je Pol u svom roman, kao i u svojim kratkim pričama, pokazao kako Istok lomi čovekovu dušu dok ga ne vrati na nivo praiskonskog bivstvovanja, Džejn je u istom tom činu putovanja – nelagodnom, opasnom, ponekad zastrašujućem – videla svoje spasenje. Kit, lik iz romana Čaj u sahari koji podseća na Džejn, posle smrti svog muža koji je podlegao tifusu, odlazi sve dublje i dublje u pustinju, gde je više puta siluju dok na kraju ne postane četvrta žena i konkubina nekom beduinu. Daleko i od najmanjeg traga civilizovanog sveta i lišena razumnog ponašanja, Kit poptuno gubi razum.
Džejn će takođe naposletku izgubiti razum. Kad je napunila četrdeset godina, 1957, posle jakog šloga strahovito joj je oslabio vid i nije mogla da čita i da piše. U potpunosti je zavisila od Pola i svojih prijatelja. Najjednostavnije odluke – šta da obuče, šta da jede – dovodile su do višečasovnog, skoro teatralnog kolebanja. Iako joj je bilo zabranjeno da meša alkohol i lekove, često je pila dok se sasvim ne obeznani. Usledio je drugi šlog, česti epileptični napadi i depresija. Kad su se stvari otele kontroli, Džejn je završila na lečenju u medicinskim ustanovama u Velikoj Britaniji, SAD i Španiji. Do kraja života, Džejn, koja je uvek bila paranoična u vezi s novcem, delila ga je šakom i kapom ne samo američkim hipicima i marokancima po tandžerskim barovima već je svoje stvari delila svakome ko je hteo da ih uzme. Pol i njihovi prijateji mislili su da je Šerifa bacila čini na nju, čemu su doprineli svežnjeva stidnih dlaka, noktiju i menstrualne krvi koje je Šerifa ostavljala po stanu u kojem su zajedno živele. Za vreme boravka u španskom samostanu u Malagi 1973, Džejn, koja nikad nije praktikovala jevrejske običaje, objavila je, isto kao njena heroina iz mladosti Simon Vejl, da joj je poslednja želja da se preobrati u katoličanstvo. Umrla je nedugo nakon što je, kako kažu, „suviše divlje” plesala na rođendanskoj zabavi jednog pacijenta. Imala je pedeset šest godina.
U završnoj sceni Dve ozbiljne dame, pomalo unezverena gospođa Koperfild, s voljenom Pacifikom pod ruku, nalazi se gospođicom Gering u jednom njujorškom baru. Okrenuvši se prema svojoj prijateljici, gospođa Koperfild kaže: „Jesam se raspala, a to sam godinama i želela…ali sam srećna, i branim tu sreću kao vučica, a sad imam i autoritet i izvesnu dozu odvažnosti, što sve, ako se dobro sećaš, ranije nikad nisam imala.” I Džejn se raspala. Živela je kao što je volela i pila: neobuzdano. Ali, ako je osećaj greha prouzrokovao njenu propast, njemu možemo da zahvalimo i za nastanak njene zapanjujuće umetnosti.
Danas je malo ostalo od tog Džejninog nesputanog i bludnog Tandžera. Bar u kojem je pila svako veče i gde je ne jednom izvela striptiz, danas je francuska banka. Lavirint medine po kojem je volela da luta noću preobražen je u splet fensi klubova i marokanskih pansiona za francuske turiste. Čak je i zgrada u kojoj je provela svoje poslednje godine – na čijem je gornjem spratu živeo Pol – oronula. Da bi stigli do nje, marokanski taksisti moraju dobro da se pomuče. U prizemlju, uklesan u kamenu na engleskom i arapskom, stoji natpis „Pol Bouls, američki pisac i kompozitor, živeo je ovde od 1960. do 1999.” Nema ni pomena Džejn.
Negar Azimi, Njujorker, jun. 2014
Prevod Marija Obadović
